Приговор
Отац зна „Ја сам Отац“. Син то не може истинито мислити о себи. Имају ли онда различито знање и тиме различите божанске духове?
1. Иста реч не означава увек истог говорника
„Ја“ је израз чији референт зависи од говорника. Када Отац каже „Ја сам Отац“, а Син користи исти текст, они не тврде исту чињеницу. Прва реченица утврђује идентитет Оца; друга би погрешно поистоветила Сина са Оцем.
Зато из различитих истинитосних вредности тих исказа још не следи недостатак знања. Свезнање никога не обавезује да погрешно самоидентификовање сматра истинитим. Оно, напротив, укључује познавање сваког лица као онога које јесте.
2. Знање о односу није његово поседовање
Син потпуно познаје истину да је Отац Отац. За то не мора сам бити Отац Сина. Исто тако потпуно знање о творевини не чини Бога створењем. Сазнање и постојање не смеју се растворити једно у другом.
Нови завет повезује управо лично разликовање са јединственим узајамним сазнањем: Отац познаје Сина и Син познаје Оца; Матеј 11,27 издваја тај однос од створењског сазнања. Разлика лежи код познатог и сазнајућег „ко“, а не у истини која би другоме остала скривена.
3. Стварно философско питање сеже даље
Може се додатно питати да ли је самосазнање посебан начин знања који се не може потпуно превести у тврдње из трећег лица. То је питање структуре личног сазнања, а не већ доказ три ограничена скупа знања. Williams такве самоодносе изричито обрађује као предмет тројичног моделовања.[2]
Класично разликовање почиње овде: Једно божанско сазнање није четврто лице иза Оца, Сина и Духа. Оно је њихово неподељено савршенство. Лица се разликују својим односима, а не међусобно затвореним просторима информација.[1]
4. Приговор захтева додатну претпоставку
За наводну противречност морало би се показати да сваки стварни однос ја–ти нужно претпоставља више међусобно одвојених духовних бића. Наше искуство са људима даје примере за то, али не доказ о Божјем начину постојања. Истовремено за позитивно објашњење није довољно именовати различите говорничке референте: Модел мора учинити разумљивим како лично самосазнање припада заједно са једним неподељеним божанским чином сазнања.
Тиме не тврдимо исцрпну психологију Бога. Одбацујемо конкретан погрешан закључак: То што Син није Отац и то савршено зна не противречи његовом свезнању. Сазнање које би замаглило то разликовање било би управо погрешно.
5. Шта говор о „менталезеу“ треба да постигне
„Индексички“ овде означава изразе попут „ја“ чији референт зависи од конкретног говорника. Ради се о личном самосазнању. Од тога треба разликовати питање да ли Божје знање о „сада“ претпоставља временску перспективу. И Williamsов чланак Indexicals and the Trinity из 2013 не означава утврђени антитројични доказ, већ развија моделе објашњења.[2]
Говор о заједничком менталезеу – претпостављеном језику мишљења – прецизира такав предлог: Заједнички ментални израз треба да допушта лично различите самоодносе. Williams то повезује са бројчано заједничким сазнајним способностима и менталним токенима.[3] Писмо нас не обавезује на градивне елементе божанског мишљења сличне језику. Ко одбаци ту претпоставку, зато је најпре критиковао тај модел. Његова слабост не би била отклоњена пуким позивањем на Божју тајну нити би већ била доказ против Тројице. Остало би да се покаже да су неподељено сазнање и стварно лично саморазликовање уопште неспојиви.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 29, a. 4: лично разликовање супсистирајућим односом.
- Scott M. Williams, Indexicals and the Trinity: Two Non-Social ModelsJournal of Analytic Theology 1 (2013), стр. 74–94; о философској расправи о личним самоодносима.
- Scott M. Williams, In Defense of a Latin Social Trinity: A Response to William HaskerFaith and Philosophy 37/1 (2020), стр. 96–117; сопствено објашњење заједничких менталних способности и токена при различитом личном самоодносу.