Приговор
Ако Отац и Син поседују исто божанство, морао би и Отац страдати. Али ако Отац оставља Сина, изгледа да се њихово јединство на крсту распада.
1. Само Син је примио људску природу
Заједничко божанство не значи да сваки лични однос и свако људско искуство припадају свим трима лицима. Отац није Син; није рођен у Витлејему. Оваплоћење је заједничко божанско дело чији је лични носилац Син. За то Тома разликује остваривање сједињења од лица са којим се људска природа сједињује.[1]
Зато Син страда као човек. Отац не поседује такође ту људску природу и не распиње се са њим.
2. Исусов вапај је стварна тужбалица
Марко 15,34 преузима почетак Псалма 22. Исус изговара невољу страдалног праведника. То се не сме спљоштити у пуки позоришни гест: Његово страдање и искуство изостајања спасења су стварни. Носи наш суд и иде путем смрти уместо да буде ослобођен са крста.
Истовремено је облик тужбалице поучан. Он призива свога Бога. Чак и у крајњој невољи вапај је однос према Богу, а не објашњење да Бог за њега више не постоји.
3. Остављеност није распад божанске суштине
Псалам 22 води ка услишењу и слављењу Бога. Стих 25 објашњава да Бог није презрео беду невољника и да је чуо његов вапај. Зато почетак не сме бити одвојен ни од своје болне озбиљности ни од целог псалма.
Тврдња да Бог у страдању није сачувао Сина од смрти нешто је друго од тврдње да је њихово заједничко божанство било раздвојено. Друга тврдња не стоји у вапају са крста. Уз то би од дела искупљења начинила привремени распад Бога.
4. Крст је заједничко Божје деловање помирења
Јован 16,32 пред долазећим расејањем говори о томе да је Отац код Сина. Павле каже да је Бог у Христу помирио свет са собом. Дакле, Син на крсту не сусреће Бога који му је суштински туђ или делује против његове воље.
Лично и природно разликовање заједно објашњавају налаз: Син стварно страда у своме човештву; Отац и Син остају један Бог. Нити Отац мора постати човек да би крст био Божје деловање нити божанство мора пући да би Исусово страдање било озбиљно.[2]
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Тома Аквински, Summa theologiaeIII, q. 3, a. 4: заједничко божанско остваривање и лично приписивање оваплоћења.
- Халкидонски сабор, дефиниција вереРазликовање природа остаје очувано у једном Христовом лицу.