Зашто Син не зна дан и час

1. Марко описује више од обичног човека

Марко 13,32 редом именује људе, анђеле на небу и Сина. „Ни Син“ је изненађујући врхунац набрајања. Непосредно пре тога Син Човечји долази у сили и слави и шаље анђеле да саберу његове изабране (13,26–27). Текст не ставља Исуса једноставно у ред неуких људи.

Сам тај поредак рангова још не доказује његово пуно божанство. Али показује да се стих не сме одвојити од свог високохристолошког контекста. Управо Господ долазећег довршења овде говори о граници свога знања.^[1]

2. Писмо сведочи и његово божанско сазнање

Матеј 11,27 повезује Очево познање Сина са Синовим познањем Оца. Јован 16,30 и 21,17 сведоче свеобухватно Исусово сазнање. Истовремено Лука 2,52 извештава да је Исус напредовао у мудрости. Обе врсте тврдњи важе за истог Христа.

Зато хришћански тумач не сме супротстављати ни његово божанство његовом човештву ни његово човештво његовом божанству. Питање гласи како један Син сазнаје истински божански и истински људски. Само Писмо чини то разликовање потребним.

3. Говорник је лице; начин сазнања припада природи

Када Павле каже да је „Господ славе“ био распет (1. Коринћанима 2,8), није божанска природа постала смртна. Један божански Син претрпео је смрт по своме човештву. Име делатника, дакле, не одређује да сваки предикат исказан о њему мора припадати његовој божанској природи.

Исто начело важи за знање. „Син то не зна“ истинита је тврдња о оваплоћеном Сину у погледу његовог људског сазнања. Из тога не следи: Његово божанско сазнање је ограничено. То би било нужно само ако би оваплоћење морало значити да свака људска способност Сина сама постаје бесконачна. Али тада његово човештво више не би било стварно човештво.^[1]

4. Противречност настаје тек брисањем разликовања

Логичка противречност била би: Христос исти садржај истим начином сазнања истовремено зна и не зна. Христолошка тврдња гласи другачије: Син поседује нестворено божанско сазнање и живи са стварним створеним људским сазнањем. То нису два лица, већ два природи одговарајућа начина сазнања у једном Сину.^[2]

Како је то лично јединство устројено у својој пуној дубини не може се извести из обичне људске психологије. Али за оповргавање наводне противречности одлучујуће је да је њена прећутна претпоставка погрешна: Потпуно човештво и потпуно божанство не смеју се стопити у једну једину мешовиту природу.

5. Стих захтева будност, а не снижавање Исуса

Марко 13,33 непосредно води ка будности ученика. Тврдња није налог да се Син постави на ступањ створења. Исто тако „не знати“ не мора се преиначити у „само не хтети рећи“. Овде заступано тумачење узима људску ограниченост озбиљно и истовремено се држи онога што остало Писмо учи о божанству истог Сина.