Приговор
Према 1. Коринћанима 15,28 Син се и на крају подређује Оцу. Његова подређеност, дакле, не може бити ограничена само на време пре васкрсења. Зар тиме није трајно мањи од Бога?
1. Павле описује победу последњег Адама
Поглавље обрађује васкрсење и савладавање смрти. Као што је кроз човека дошла смрт, кроз човека долази васкрсење. Христос се појављује као глава новог човечанства. Његова владавина доводи непријатеље под његове ноге и достиже свој циљ у уклањању смрти.
То људско заступање није споредна мисао. Оно одређује у ком погледу Павле говори о Христовом задатку и његовом довршењу.
2. Отац не постаје подређени непријатељ
Павле повезује владавину Месије са тврдњом из Псалма 8 да му је све подређено. Затим изричито објашњава да сам онај који подређује остаје изузет од тога. Тиме спречава погрешан закључак из „све“: Христос не побеђује Оца и не преузима његов положај као супарнички бог.
Подређивање Сина које следи доводи исти поредак до циља. Месијански цар предаје Оцу довршено царство. То је испуњење његовог послања, а не његов пораз.
3. Оваплоћење се не завршава на Васкрс
Одговор заиста не може гласити да се свака Исусова послушност завршава његовим земаљским унижењем. Васкрсли Син остаје човек. Јеврејима 7 описују његово трајно свештеничко заузимање; сходно томе Frame и коначно подређивање односи на трајно људског посредника.[1]
Лице се и даље зове „Син“ чак и када га тврдња погађа у његовом људском послању. То што Павле користи лично име не уклања христолошки контекст. Иначе би исто име и код „Син је умро“ могло означавати само његову божанску природу.
4. Довршење не значи губитак божанске власти
Лука 1,33 обећава царство без краја. Зато предавање у 1. Коринћанима 15 не треба читати као распад сваке Христове власти, већ као довршење месијанског задатка усмереног против непријатеља. Неоспорна Божја владавина његов је циљ.
Трајна послушност Оваплоћеног не противречи његовом божанству ништа више него његово трајно човештво. Она показује да се наше искупљење завршава у савршеном заједништву са Богом које нам Христос као последњи Адам отвара.
5. Шта значе припадност и бити глава?
У 1. Коринћанима 3,21–23 Павле уклања понос на поједине вође заједнице: Павле, Аполос и Кифа служе заједници; заједница припада Христу, Христос Богу. То је поредак припадности, а не списак различитих врста бића. Већ апостоли и чланови заједнице не разликују се својим односом у човештву. Исто тако из Христове припадности Богу не може се без додатног образложења извести створена природа.[2]
1. Коринћанима 11,3 означавају Бога као главу Христа, а мушкарца као главу жене. Како год да се одреди тачан смисао речи „глава“ овде: Однос не чини жену мање људском од мушкарца. Ни код Христа се из поретка не сме непосредно начинити нижа природа. Његов месијански однос према Оцу је стваран; али текст не пружа основу за три степенована божанска бића. Стихови 11–12 уз то наглашавају узајамну упућеност и заједничко порекло у Богу.[3]
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- John M. Frame, The Doctrine of GodПогл. 28, стр. 683: трајно човештво и месијанска подређеност.
- 1. Коринћанима 3,21–23Припадност Христу и Богу у контексту савладавања подела на странке.
- 1. Коринћанима 11,3.11–12Односи глава не разликују аутоматски више и ниже природе; мушкарац и жена остају упућени једно на друго.