Један Бог и један људски посредник

1. Контекст објашњава наглашавање

У 1. Тимотеју 2 Павле позива на молитву за све људе. Његово образложење води од универзалне Божје воље за спасењем преко једног Бога и једног посредника до откупа за све. Не постоји за сваки народ други Бог и сопствени пут спасења. Један Христос повезује човечанство са Богом.

То што Павле притом каже „човек“ непосредно припада аргументацији: Христос заиста припада онима за које себе предаје. Његово човештво није костим и његово заступничко деловање није пуко дејство на даљину.

2. „Човек“ не значи „искључиво човек“

Приговору је потребна додатна реченица: Ко је човек не може истовремено поседовати божанску природу. Павле ту реченицу овде не формулише. Јован 1,14 описује управо да је Логос, претходно означен као Бог, постао тело. Оваплоћење нити укида његов претходни идентитет нити претвара његово човештво у привид.

Зато се тврдња о Исусовом човештву не сме супротстављати тврдњама о његовом божанству. Обрнуто, његово божанство не сме служити за заобилажење стварног људског заступања које је овде наглашено.

3. Посредничка служба означава однос

Посредник делује за људе пред Богом. Из тога следи стварно разликовање, али не аутоматски туђа божанска природа. Син није Отац коме нас води. Као човек он нас заступа пред њим. Зато Тома разликује божанско лице Христа од људске природе по којој врши ту посредничку службу.^[1]

Не делује апстрактна „природа“ поред Исуса. Сам Син се предаје као човек. Јеврејима 2,14–18 сходно томе повезују његово учешће у телу и крви са његовим свештеничким деловањем.

4. Управо контекст спречава лажну алтернативу

Павле не каже: Или је Исус Бог или може да се заузима за људе. Објављује једног посредника који је дао самог себе као откуп. Тројична христологија објашњава зашто нам тај посредник заиста припада и истовремено нам открива самог Бога.

И титула попут „Месија“ или „Син Божји“ мора се читати у конкретном контексту. Не доказује свака употреба сама по себи пуно божанство. Исто тако титула која описује Исусово послање или човештво не може оповргнути другде посведочено божанство.

Јован 5 показује како изгледа та провера контекста: Исусово синовство повезује се са деловањем Оца, давањем живота и истом чашћу која припада Оцу. Закључак зато не гласи: Сваки „Син Божји“ је Бог. Он гласи: Оно што Јован исказује о том Сину превазилази пуко овлашћење. Заједничка титула не чини њене различите носиоце једнаким у сваком погледу.^[2]