Приговор
За свакодневно поверење у Бога Тројица изгледа сувишна. Зар није довољно волети Бога, молити му се и следити Исуса без обрађивања односа између Оца, Сина и Духа?
1. Павле описује наш приступ Богу тројично
Ефесцима 2,18 кажу да кроз Христа у једном Духу имамо приступ Оцу. Контекст је помирење Јевреја и незнабожаца кроз крст. Тројична структура тиме стоји усред објашњења зашто грешници смеју заједно долазити Богу.
„Кроз“ означава Христово посредничко дело, „у“ присуство и делотворност Духа, „ка“ заједништво са Оцем. То није пут кроз три ступња удаљености ка далеком највишем Богу. Сам један Бог отвара и носи наш приступ.
2. Дух не помаже само споља
Римљанима 8 повезују Божјег Духа са Христовим Духом (стих 9), сведочанство нашег усиновљења (стих 15–16) и његову заступничку молитву у нашој слабости (стих 26–27). Зато хришћанска молитва не почива на томе да сопственом снагом пронађемо праве речи.
Дух који познаје Божје дубине помаже верујућима у њиховом ограниченом сазнању. Галатима 4,4–6 повезују послање Сина са послањем Духа Сина у наша срца. Позив Оцу настаје унутар тог божанског спасоносног деловања.[1]
3. Част Сина не конкурише части Оца
Јован 5,23 захтева поштовање Сина као што се поштује Отац. Зато клањање Христу не одузима Оцу част. Стефан призива узвишеног Господа Исуса (Дела апостолска 7,59); Откривење 5,13 упућује заједнички славопој ономе на престолу и Јагњету.
Чест новозаветни основни образац је молитва Оцу кроз Сина у Духу. И непосредно призивање Исуса изричито је посведочено. Код Духа не постоји иста пуноћа недвосмислених непосредних молитвених обраћања; његово пуно божанство ипак образлаже да не сме бити искључен из божанског поштовања. Разликовање библијског стања доказа спречава крута или претерана молитвена правила.
4. Учење штити садржај утехе
Када би Исус био само створење, његов крст не би био самопредавање божанског Сина. Када би Дух био само сила, Божје присуство у нама не би било лично деловање онога који нас познаје и заузима се за нас. Када би Син био само маска Оца, његово заступање код Оца не би било стварни однос.
Тројица тиме штити управо оно чему хришћани верују: Отац нас прихвата јер нас Син мири; Дух сведочи и остварује наше заједништво са Богом. То није заслужно знање које тек заслужује приступ. Оно је објашњење дарованог приступа и зато храна за извесност, клањање и молитву.[2]
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithСтр. 313–315: божанство и спасоносно деловање Духа, укључујући усиновљење и заступничку молитву.
- John M. Frame, The Doctrine of GodПогл. 28, стр. 638–639: повезаност објаве, искупљења и тројичног клањања.