Приговор
Многи људи не разумеју појмове суштина и лице. Ако је Тројица средишња, наизглед би се морало најпре овладати тешким философским учењем пре него што се може веровати Христу и примити вечни живот.
1. Христос спасава, а не положени испит из догматике
Јован 6,47 повезује вечни живот са вером у Христа. Ефесцима 2,8–9 описују спасење као Божји дар, а не као резултат људског учинка. То искључује и интелектуални учинак као заслугу. Нико не купује вечни живот потпуно разрешеним учењем о божанској суштини.
Зато Тројица није додатно дело поред вере. Она казује ко је Бог који спасава: Отац шаље Сина, Син себе предаје и Дух делује у верујућима. Спасење је тројично утемељено чак и ако верник те повезаности разуме тек постепено.[1]
2. Заиста познавати није исто што и потпуно објаснити
Човек може некоме истински веровати без могућности да исцрпно опише његово биће. Код бесконачног Бога тај однос је још основнији. Ученици су припадали Исусу пре него што су разумели цео домет његовог лица, смрти и васкрсења.[2]
Јован 20,30–31 као циљ Јеванђеља именује веру у Исуса као Христа и Сина Божјег и живот у његовом имену. Зато Јеванђеље води своје читаоце ка познању тог Сина. Не захтева претходно владање каснијим стручним појмовима.
3. Неразумевање и свесно порицање су различити
Из недостатка појмовне сигурности не сме се непосредно закључити недостатак вере. Несигуран хришћанин може под „лицем“ мислити на три тела или „суштину“ погрешно разумети као четврто лице. Његова погрешна представа формуле још није нужно свесно одбацивање онога што Писмо казује о Христу.
Другачија је тврдња да објављени Син начелно није онај којим га Писмо сведочи. 1. Јованова 2,22–23 повезује порицање Сина са губитком исправног односа према Оцу. Из тога следи озбиљност питања о Богу; не следи дозвола да се о сваком збуњеном човеку коначно суди на основу једне неспретне реченице.
4. Одговор води Христу, а затим дубље у његову реч
Човеку који пита треба најпре показати коме верује и шта тај Господ обећава. Потом пажљиво објашњавамо зашто је Исус истинити Бог и истинити човек и зашто његов однос према Оцу не претпоставља друго божанство. Учење служи вери и њеном утврђивању.
Зато став не гласи ни „Исусово божанство је безначајно“ ни „Мораш исцрпно схватити Божје биће“. Божји дар прима се у вери; садржај те вере одређује се Божјим самооткривењем. Управо зато што Христос поуздано спасава, хришћани смеју са извесношћу учити да све тачније познају свога Спаситеља.
5. Апостоли објављују Спаситеља, а не стручни испит
Проповеди Дела апостолских не захтевају унапред познавање каснијих саборских појмова. Али из тога не следи да њихова проповед нема тројични садржај. Петар у Делима апостолским 2,32–33 објављује васкрслог и узвишеног Исуса који од Оца прима обећаног Духа и излива га. Имена стоје заједно у одређеној спасоносној радњи. Касније учење треба да објасни ко овде делује; не замењује Јеванђеље додатним интелектуалним учинком.
Дела апостолска 16,31 позивају на веру у Господа Исуса. Предмет вере је стварни Христос који је умро за наше грехе и васкрсао (1. Коринћанима 15,3–4), а не полагање појмовног теста. Ни упозорења о спасењу Атанасијевог символа немају овлашћење независно од Писма. Уколико се разумеју као захтев потпуног метафизичког увида, не смеју важити као додатни услов спасења. Недостатак стручног знања и одбацивање објављеног Сина различите су чињенице. Зато је одговор на теолошку нејасноћу пажљива поука; она не допушта преурањен суд о спасењу човека.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- John M. Frame, The Doctrine of GodПогл. 28, стр. 638–639: тројични облик спасења. Сотириолошки закључци овог чланка развијају се из наведених библијских текстова.
- Wayne Grudem, Библијска догматикаПогл. 14, одељак B: ограничено али истинито разумевање Тројице. Овде као појмовна помоћ, а не извор свих сотириолошких ставова.