Приговор
Једног Бога као једно лице лакше је представити него једног Бога у три лица. Ако је једноставније објашњење могуће, треба му дати предност пред сложеним учењем о Тројици.
1. Краткоћа није самосталан критеријум истине
Објашњење може постати краће изостављањем дела чињеница које треба објаснити. Тиме ништа није добијено. Унитарна формула мора исто као тројична објаснити зашто се Реч назива Богом, зашто је Син пре света поседовао славу код Оца и зашто му припада иста част као Оцу.
Зато стварно поређење не гласи „једна реченица против дуже реченице“, већ: Које тумачење држи тврдње објаве заједно без сталног преобликовања њиховог смисла? Једноставна формула са многим накнадним изузецима у целини може бити сложеније објашњење.
2. Наводно једноставно полазиште већ је одлука
„Бог је једно лице“ делује саморазумљиво само ако се свако јединство разуме по обрасцу створеног појединачног индивидуума. Та претпоставка није вредносно неутрална. Она пре слушања Божје речи утврђује коју личну стварност Бог сме поседовати.
Ми, насупрот томе, почињемо Божјим самооткривењем. Његова реч није несигуран предмет пред независним људским судом. Она је мерило кроз које исправно одређујемо Бога и своје сопствено сазнање. То не ослобађа од мишљења; обавезује да се примљене тврдње разумеју тачно и непротивречно.
3. Јединство и различитост у Богу су изворни
Јован 17,24 сведочи љубав између Оца и Сина пре стварања. Бог није морао створити свет да би први пут имао стварни однос љубави. Његово савршенство не зависи од створеног саговорника.
Poythress показује да јединство и различитост у створеном свету на свом створењском нивоу одражавају Божју сопствену пуноћу. Ниједна ограничена људска перспектива није последње мерило; оно лежи у Божјем савршеном знању.[1] Из тога се без објаве не може израчунати број три. Али показује зашто Божја лична пуноћа није накнадно наметнут проблем.
4. „Једноставност“ има и прецизан теолошки смисао
Божанска једноставност у класичном учењу значи да Бог није састављен нити зависи од саставних делова. Не значи да га сваки човек може лако сагледати.[2] Ко меша обоје, чини границе своје моћи замишљања мером божанске стварности.
Зато Тројица није истинита због своје тешкоће. Истинита је јер се Бог објављује као Отац, Син и Дух. Њен мисаони захтев настаје из тога што се ниједна од тих тврдњи не сме жртвовати. Хришћанско мишљење тражи најјаснији приказ те истине, а не Бога који се најудобније може свести на познати људски образац.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Vern S. Poythress, Making Sense of the WorldПогл. 1, стр. 10–12: тројично јединство и различитост; Божје сазнање као мерило.
- James E. Dolezal, God without PartsПогл. 2: једноставност као несастављеност, а не лака замисливост.