Приговор
Многе посланице у поздраву помињу само Бога Оца и Исуса Христа. Ни поред престола изгледа да не стоји сопствени престо за Духа. Да ли је његово божанство додато тек накнадно?
1. Ћутање има доказну снагу само под једном претпоставком
Изостављање оповргава учење само ако би дати текст морао потпуно набројати сва релевантна лица. Поздрав у посланици нема ту функцију. Он именује извор благослова у одређеном облику; не обећава потпуну расправу о Божјем унутрашњем животу.
Већ Посланица Римљанима показује границу аргумента. Поздрав именује Оца и Сина, док поглавље 8 опширно одређује живот хришћана Божјим Духом. Из краћег поздрава не може се ишчитати оно што посланица касније изричито развија.
2. Друге благословне формуле изричито именују Духа
Завршни благослов Друге посланице Коринћанима повезује Христову благодат, Божју љубав и заједницу Светог Духа. Различит облик поздрава, дакле, не показује рану сагласност о искључивању Духа. Показује различите начине обраћања истом спасоносном деловању.[1]
Уз то, Отац, Син и Дух нису заменљиви у свом послању. То што Дух упућује на Христа и води заједницу у заједништво Оца објашњава различито тематско истицање без потребе за нижом природом.
3. Виђења говоре у сликама
У Откривењу 5 Христос се јавља као заклано Јагње. Нико из тога не треба да закључи да се његово људско обличје састоји од седам рогова. Исто тако одсуство трећег седишта не може одлучивати о божанству Духа. Слика престола не распоређује три божанска тела просторно једно поред другог.
Седам духова пред престолом, светиљке и седам очију Јагњета често се разумеју као приказ пуноће божанског Духа. Друга тумачења виде небеске духове. Симболика мора бити протумачена; није ни једноставан противаргумент ни саморазумљив доказ о лицу.
4. Учење се одређује по снази тврдњи, а не учесталости помињања
Дух познаје Божје дубине, пребива као божанско присуство у заједници и делује као Животворац. Те тврдње не постају неистините ако га неки други одељак не именује изричито. Ни Христово пуно човештво не зависи од тога да га сваки поздрав помене.
Приговор меша учесталост са онтолошким рангом. Различито представљање лица припада библијском сведочанству. Њихово божанство треба проценити према ономе што текстови стварно о њима исказују.
5. Да ли касније разјашњење учења доказује каснији изум?
То што се о Духу дуго спорило најпре показује тешкоћу у прихватању и објашњењу сведочанства Писма. Не доказује да је то сведочанство настало тек током спора. Морају се разликовати два времена: када је тврдња присутна у апостолским списима и када Црква њено значење изричито утврђује наспрам одређеног приговора.
Василије образлаже своју одбрану Духа управо Делима апостолским 5, 1. Коринћанима 12 и формулом крштења. Разматра зашто Дух не сме бити стављен као слуга под Оца и Сина.[2] Ти аргументи морају се проверити на библијском тексту; њихова каснија црквена употреба не чини их ни истинитим ни погрешним. Зато је одговор на мање опширну рану формулацију тачна егзегеза постојећих тврдњи, а не пуки датум касније одлуке о учењу.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- John M. Frame, The Doctrine of GodПогл. 28, стр. 686–687: положај Духа у благослову, објави и божанском деловању.
- Василије Кесаријски, О Светом ДухуПогл. 16, одељци 37–40, и погл. 18, одељци 44–45: образложење из Писма за заједничко божанско деловање и неподељено божанство.