Приговор
Појмови суштина и лице потичу из античког мисаоног света; друге религије познају тројне групе. Да ли би зато Тројица могла бити философско или паганско преобликовање библијске вере?
1. Сличност још није порекло
То што два учења користе број три не доказује историјску повезаност. За зависност би били потребни конкретни путеви преношења, временски односи и подударни садржаји. Породица од оца, мајке и детета тврди нешто друго од три једнако вечна лица у неподељеном божанству.
Апстрактни надређени појам „тројна група“ преширок је да објасни порекло тројичног садржаја учења. Не обухвата управо обележја о којима се спори.
2. Страни појмови могу заштитити библијску разлику
Ниједна немачка теолошка реченица не састоји се од изворних хебрејских и грчких речи Писма. Зато питање није смеју ли хришћани користити додатне речи, већ да ли те речи исправно преносе садржај.
„Једносуштан“ се користило да би се искључило да је Син створење или бог ниже врсте. Појам се мора проверити на библијским тврдњама. Његова употреба није већ ни доказ истине ни оповргавање његовим језичким пореклом.
3. Рани спорови тичу се конкретних питања Писма
Тертулијан против Праксеја брани истовремено Божје јединство и разликовање Оца, Сина и Духа. Његов приказ није истоветан са сваким каснијим прецизирањем. Али показује да је појмовни рад одговарао на питање како библијске тврдње припадају заједно без претварања самог Оца у распетог Сина.[1]
Тома касније изричито објашњава да философске тврдње о јединству, речи или љубави још не дају познање објављених божанских лица. Одбацује извођење Тројице из таквих природних спекулација.[2]
4. Садржај одлучује о верности Писму
Философске претпоставке заиста могу искривити тумачење. Зато критички проверавамо и хришћанске моделе. Али доказивање страног утицаја на теолога још не би уклонило све библијске тврдње о Сину и Духу.
Одлучујући противдоказ морао би показати да учење погрешно повезује те тврдње. Пуко етикетирање као „грчко“ или „паганско“ заобилази тај задатак. Библијска верност није у одрицању од прецизних појмова, већ у њиховом стављању под ауторитет објаве.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Тертулијан, Против ПраксејаПогл. 2–3: исповедање јединства и лично разликовање.
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 32, a. 1: античке философске тврдње нису познање објављених лица.