Приговор
Предникејски теолози делом говоре о подређености Сина и користе нејасне представе о његовом пореклу. Зато јединствена тројична вера од самог почетка изгледа као накнадна конструкција.
1. Рана теологија није била језички једнообразна
Било би историјски погрешно читати сваког раног хришћанског аутора као да је већ користио пажљиво разграничене појмове каснијих исповедања. Неке формулације остају из касније перспективе двосмислене или садржински проблематичне. Хришћанска историографија то не мора углађивати.
Али из тога исто тако не следи да су сви рани аутори били савремени унитарци. Између „још није потпуно никејски формулисано“ и „Син је само човек или створење“ лежи значајна разлика. Сваки текст мора се читати са сопственим позитивним тврдњама.
2. Тертулијан показује разјашњење и преосталу напетост истовремено
У Против Праксеја, поглавље 2, Тертулијан исповеда једну божанску супстанцу и разликује Оца, Сина и Духа. Усмерава се против поистовећивања њихових лица и против три одвојена бога. Истовремено користи изразе попут ранга, облика и начина појављивања, који су касније морали бити прецизније ограничени.[1]
Не сме се код њега превидети ни разликовање и јединство ни сваки његов израз некритички прогласити коначним моделом. Његов текст сведочи о већ присутном тројичном питању и стварном процесу рада на појмовима.
3. „Подређеност“ може значити различито
Код тврдње о подређености треба питати: Описује ли она послање Сина, његову послушност као човека, вечни лични однос порекла или нижу божанску природу? Те тврдње нису заменљиве. Само последња чини Сина по његовој суштини нижим богом или створењем.
То да је Исус послан и да је послушан стоји у Новом завету. То да зато његова божанска природа мора бити мање вредна тамо не стоји. Касније разјашњење служи управо спречавању тог закључка. Где га рани аутор заиста изводи, треба му противречити на основу Писма.
4. Црква прима истину; не производи је
Ауторитет апостола и каснијег тумача нису једнаки. Ни проблематична Јустинова формулација ни успешна Тертулијанова формулација саме по себи не одлучују о учењу о Богу. Обојица стоје под судом апостолског Писма.
Зато развој може садржати обоје: очување изворне истине и исправљање раније нејасноће. То није изговор, већ следи из разлике између непогрешиве објаве и погрешивог тумачења. Доказивање раних разлика оповргава наводно трајно језичко јединство. Не оповргава библијске тврдње из којих је добијено никејско разликовање створеног и нествореног.[2]
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Тертулијан, Против ПраксејаПогл. 2–3: једна супстанца, три лица и тадашња терминологија.
- John M. Frame, The Doctrine of GodПогл. 28, стр. 638–639: новозаветно сведочанство као полазиште каснијег учења.