Приговор
Константин је хтео да уједини царство и утицао је на Никејски сабор. Зато би тројично правоверје могло бити теологија политички победничке странке, а не Исусово учење.
1. Политичко учешће није изум
Јевсевије у свом писму о Никеји извештава да је цар подржао исповедање и саветовао пристанак на формулацију „једносуштан“. Не мора се умањивати Константиново учешће да би се бранила Тројица.[1]
Из тога, међутим, још не следи да је цар створио садржај. Разликовање је основно: Утицај на јавно наметање тврдње нешто је друго од порекла њених доказа и опет нешто друго од њене истинитости.
2. Тврдња не успева већ на временском редоследу
Новозаветне тврдње о Исусовом божанству и положају Створитеља вековима претходе Константину. И Игњатије назива Исуса Богом дуго пре царске цркве. Цар је могао политички поступати према поштовању Христа које му претходи; није могао накнадно постати његов историјски почетак.[2]
Конкретно спорно питање Никеје није било сме ли се Исус уопште некако називати божанским. Спорно је било припада ли Син упркос највишим титулама створеној стварности или истински поседује нестворену божанску суштину. Управо зато збирка заједнички коришћених библијских речи није била довољна. Њихов смисао морао је бити разјашњен.
3. Објашњење порекла још није оповргавање
Реченица „Ово учење заступано је под политичким интересима“ може бити истинита, док је само учење такође истинито. Иначе би свака политички подржана тврдња морала бити погрешна, а свака поражена аутоматски истинита. То није мерило сазнања.
Обрнуто, политичка победа не чини исповедање истинитим. Црква се не сме оправдавати већином, царем или институционалним трајањем. За хришћанску веру Писмо је мерило на коме се проверавају и црквене одлуке.
4. Садржај се може проценити независно од Константина
Никеја одбацује створеног Сина и исповеда га као једносуштног Оцу.[3] Да ли је та граница исправна, одлучује се, на пример, на Јовану 1,3: Припада ли онај кроз кога је настало све настало и сам насталом? И на Јеврејима 1: Зашто се Сину приписују тврдње о трајном Створитељу?
На та питања не може одговорити никаква прича о политици моћи. Ко жели да оповргне Тројицу, мора оповргнути њено тумачење Писма. Ко је брани, мора обавити исти посао и не сме заменити цара пуким позивањем на сабор.
5. И предање победника мора се проверити
Приговор се најпре тиче нашег историјског знања: Противнички гласови могу бити неједнако пренети. Конкретан пример је писмо Арија и његових сапотписника Александру, које Атанасије преноси и оштро коментарише у De synodis 16.[4] Морамо разликовати шта стоји у цитираном писму, шта Атанасије из њега закључује и које оцене додаје. Цитат противника није ни непогрешив ни безвредан само зато што је пренет код противника.
Где независни извори постоје, морају се упоредити; где недостају, то ограничава нашу сигурност о појединим историјским процесима. Из тога не следи дозвола да се поражени став произвољно реконструише или аутоматски сматра истинитим. Питање правичног преношења и питање тумачења Јована 1 или Јеврејима 1 остају различити. Тројица не зависи од тврдње да је свака каснија полемика историјски поуздана.
6. Принуда не доказује ни истину ни убеђење
Указивање на прогон не сме се решити пуким указивањем на логичку грешку. Сократ Схоластик преноси Константинову наредбу да се спале Аријеви списи; за скривање таквих списа у њој се прети смрћу.[5] То доказује пренету претњу, а не аутоматски њено извршење у сваком наводном случају. Али показује да државна принуда припада историји рецепције.
Изнуђено исповедање не доказује унутрашње убеђење. Потискивање може објаснити који се гласови шире и који утихну; зато може обеснажити позивање на наизглед слободан историјски консензус. Међутим, не оповргава садржај независно образложеног аргумента из Писма. Зато Христово божанство бранимо отвореним излагањем Писма, а не оправдавањем принуде. Павле повезује своју службу управо са одрицањем од искривљавања и откривањем истине (2. Коринћанима 4,2).
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Јевсевије, Писмо о Никејском саборуОдељци 4–5: царска подршка и расправа о појму суштине.
- Игњатије, Посланица ЕфесцимаПоздрав и погл. 18: предконстантиновско сведочанство о Христовом божанству.
- Никејско исповедање, 325Стварна садржинска граница: рођен, не створен; једносуштан.
- Атанасије, De synodis, одељак 16Преношење писма Арија и његових сапотписника Александру унутар противничког приказа; текст извора и полемички оквир треба разликовати.
- Сократ Схоластик, Црквена историја I, 9Преноси Константинову наредбу о спаљивању аријанских списа са претњом смрћу за њихово скривање. Пренета претња казном није доказ сваког наводног извршења.