Приговор
Свети Дух се излива, даје и прима. Људи се испуњавају њиме. Такви изрази одговарају сили или материји, а не божанском лицу.
1. Сликовит језик описује дејство, а не материјални састав
У Делима апостолским 2,17–18 Бог преко Јоила најављује изливање свога Духа. Петар тиме објашњава пророчки говор и Божје делатно присуство међу својим народом. Текст не каже да се Дух састоји од течности. Извођење безличне супстанце из слике меша начин изражавања са његовим предметом.
И Христос треба да пребива у верујућима (Ефесцима 3,17); они треба да се обуку у њега (Галатима 3,27). Нико из тога не закључује да је Христос садржај зграде или одевни предмет. Слике примања и испуњавања не искључују лично присуство.
2. Изливени сам делује
Исти Лука који извештава о изливању даје Духу да говори у Делима апостолским 13,2: Варнава и Савле треба да буду одвојени за дело на које их је он позвао. У стиху 4 Дух их шаље. Дух овде није само дејство туђе одлуке. Он полаже право на дело, позива своје слуге и шаље их.
Павле исту повезаност показује на даровима: Један Дух дели свакоме како хоће (1. Коринћанима 12,11). Он је истовремено лични делатник и онај чије деловање испуњава заједницу. Слике дара морају се читати са тим тврдњама, а не против њих.[1]
3. Бити дар не значи бити предмет
Најдубљи Божји дар није нешто одвојиво од њега, већ његово сопствено присуство. Зато и Син може бити дат (Јован 3,16), а да тиме не постане ствар. Тома прецизно разликује датост и природу онога који је дат: Однос према примаоцу не чини божанско лице мање вредним бићем.[2]
Код Духа се, сходно томе, не ради о делу Бога који би се делио на порције. Многи верујући примају једног Духа. Његово присуство није просторно ограничено као присуство тела. Разноликост његових дејстава не раставља га на делове.
4. Педесетница је тројични догађај
Дела апостолска 2,33 именују узвишеног Исуса, Оца и обећаног Духа. Син прима од Оца обећање Духа и излива оно што слушаоци опажају. Послање открива поредак деловања; не доказује степеновање божанског бића. Контекст повезује дар Духа управо са Исусовим узвишењем за Господа.
Закључак „изливен, дакле безличан“ тако двоструко не успева: Третира слику као опис материје и издваја је од тврдњи о сопственом хтењу и деловању Духа.
5. Да ли је „Божји Дух“ само Божји посед или сила?
Израз припадности још не одређује врсту бића. „Божји Син“ такође означава некога у односу према Богу, а не безличан посед. У Римљанима 8,9 исти Дух назива се и Божјим Духом и Христовим Духом; затим Павле говори о Христу у верујућима. Изрази повезују пребивање Духа са присуством Бога и Христа. Не чине га ни двема различитим силама ни ствари одвојивом од Бога.[3]
Личност се не изводи само из генитива „Божји“. Она произлази из описаног сазнавања, хтења и деловања истог Духа. Прописати језику поседовања начелно безлично значење значило би заменити те недвосмислене тврдње неоснованим граматичким правилом.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithОдељак о божанству и личности Светог Духа, стр. 313–315.
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 38, a. 1: „дар“ као ознака божанског лица; посебно одговори на приговоре.
- Римљанима 8,9–11Божји Дух, Христов Дух и Христово присуство у верујућима у истом току аргументације.