Приговор
Отац, Син и Дух могли би описивати различите начине како људи доживљавају Бога. Зашто од тога правити тврдње о вечном унутарбожанском животу који нико не може посматрати?
1. Симболички језик не мора бити неистинит
Симбол може упућивати на стварну ствар. Зато израз „симбол“ још не одлучује да ли је тврдња истинита. Одлучујуће питање гласи: Да ли Отац, Син и Дух означавају стварне личне односе Бога или се потпуно своде на људске доживљаје?
Друга тврдња мења садржај хришћанског исповедања. Не објашњава само његов језик; оспорава да тај језик исказује нешто одређено о самом Богу.
2. Јован почиње изричито пре наших искустава
Логос је у почетку код Бога и кроз њега настаје све створено. Тиме се он не изводи из каснијег верског опажања. Припада темељу света у коме људи уопште могу опажати.[1]
Јован 17,5 и 17,24 говоре о слави код Оца и његовој љубави пре постања света. Ко те тврдње чита само као поредак људских искустава, мора објаснити зашто њихов изричити однос према времену пре света не треба да означава одговарајућу стварност. Указивање на недостатак могућности посматрања не оповргава то полагање права на објаву.
3. Послање објашњава искуство, а не обрнуто
Галатима 4 прво описују послање Сина, а затим послање Духа Сина у наша срца. Позив „Ава, Оче“ настаје из тог божанског деловања. Павле не добија имена разврставањем три осећања.
Смер образложења је одлучујући: Доживљавамо синовство јер Бог шаље свога Сина и свога Духа. Не производи тек наше искуство Сина и Духа као корисне слике. Када би се лица свела на дејства, био би промењен управо њихов објављени однос према Оцу.[2]
4. Познање Бога није ограничено на непосредно посматрање
И међу људима познајемо особе не само спољашњим мерењем, већ њиховим истинитим саопштавањем. Божје самооткривење притом не зависи од људске поузданости; оно је темељ на коме проверавамо своје разумевање.
Зато би приговор морао показати да Бог не може истинито саопштавати о свом сопственом животу или да дати текстови казују нешто друго. Пуки захтев да само непосредно посматрано сме важити као стварно већ претпоставља мерило сазнања које Писмо не признаје. Тројично искуство је одговор на Божју стварност, а не произвођење те стварности.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithПролог Јовановог јеванђеља као тврдња о Логосу пре оваплоћења, стр. 299–305.
- John M. Frame, The Doctrine of GodСтр. 688–690: лично разликовање и проблем пуко модалистичког тумачења.