Приговор
Бог говори као „Ја“ и објашњава да осим њега нема Бога. Ако је JHWH један Бог Израела, изгледа да је свака лична множина унутар Бога искључена.
1. Божја јединственост је полазиште
5. Мојсијева 6,4 обавезује Израел само на JHWH. Исаија 44,6–8 и 45,5–7 искључују сваког божанског супарника. Тројица не слаби те тврдње. Отац, Син и Дух нису три бића од којих би једно било највиши Бог. Један Бог је Отац, Син и Дух.
Додатна реченица „Један Бог мора бити тачно једно лице“ не стоји ни у Шеми ни у Исаијиној полемици против идола. Она је претпоставка унитарног закључка. Реч „један“ сама не одлучује како је Божје јединство лично одређено. Исто тако хебрејско echad не доказује већ састављено или троједино јединство. Одлучујуће је целокупно Божје самооткривење.
2. Нови завет не ставља Исуса поред JHWH
Исаија 45,23 најављује да ће се свако колено поклонити пред JHWH. Филипљанима 2,10–11 преузимају то исповедање и односе свеопште поклоњење на Исуса Христа. Притом не настаје супарништво према Оцу: Част Христу догађа се на славу Бога Оца. Павле не повећава број богова. Исповеда Исуса унутар јединствене божанске владавине.
Још су јасније Јеврејима 1,10–12. Посланица примењује речи из Псалма 102 на Сина: Он је основао небо и земљу; творевина пролази, он остаје. Изворни псалам обраћа се JHWH. Син се, дакле, не означава само часном титулом, већ се као трајни Створитељ разликује од пролазне творевине.[1]
3. Божанско Ја не раставља се на три бога
Када JHWH у Исаији 44,24 објашњава да је једини Створитељ, а Јован 1,3 приписује сву творевину Речи, остају две могућности: Или текстови противрече један другом или Реч није туђи сарадник изван једног Бога. Хришћански закључак је други. Јединство Створитеља управо је разлог да се Син не третира као додатни подређени бог.
Заменица у једнини означава једног Бога који говори. Она није потпуна расправа о личним односима његовог бића. Да ли говори Отац, Син или Бог без ближег личног одређења, мора се разјаснити на конкретном тексту. Сам облик „Ја“ не може заменити ту егзегезу.
4. Напредовање објаве није промена Бога
Нови завет не објављује другог Бога од Старог. Показује ко је Бог Израела у својој вечној пуноћи. Зато апостоли могу истовремено исповедати израелски монотеизам и призивати Исуса као Господа. Не третирају Исусово божанство као изузетак од Божје јединствености, већ као део њене исправно схваћене тврдње.
Зато ко Исаијом аргументује против Исусовог божанства мора објаснити зашто апостоли управо Исаијине текстове о JHWH примењују на Исуса. Сама једнина не одговара на то питање.
5. Искључује ли неподељено јединство сваки однос?
Снажнији приговор из једноставности тврди: Свако стварно разликовање у Богу мора га састављати. Али „различито“ и „састављено као саставни део“ не значе исто. Класични тројични одговор не разуме Оца, Сина и Духа као три комада која допуњују један другог у Бога. Бити Отац и бити Син разликује њихов међусобни однос; они не расподељују ни Божју моћ ни његово постојање на више носилаца.[3]
Тиме философско објашњење још није изведено у свим појединостима. Али постаје видљив одлучујући прелаз: Ко из Божје неподељености закључује његово постојање у једном лицу, мора показати зашто би стварни лични однос нужно био дељење. Шема то не казује. Хришћански одговор чува његово неподељено јединство и истовремено озбиљно узима односе посведочене у Новом завету.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithПогл. 8, „Old Testament Yahweh Passages Applied to Jesus“, стр. 311–312.
- John M. Frame, The Doctrine of GodПогл. 28: Исусово божанство у контексту библијског монотеизма.
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 28, a. 2–3: стварни односи без састављености божанске суштине. Модел односа објашњава хришћански одговор на приговор из једноставности.