Приговор
Елохим је по облику додуше множина, али се за Бога Израела најчешће повезује са глаголом у једнини. И „Да начинимо човека“ могло би означавати Божји небески савет. Тиме отпада један распрострањен доказ за Тројицу.
1. Облик множине још није учење о лицима
У 1. Мојсијевој 1,1 глагол „створи“ је у једнини. Реченица представља једног Створитеља. Из самог облика речи elohim не могу се извести ни више лица ни тачно три лица. Такав речнички аргумент тврдио би више него што граматика поткрепљује.
Тиме је, међутим, оповргнут само недовољан доказ. Приговор не оповргава Тројицу. То би био погрешан закључак: Одређено образложење не успева, дакле образлагано учење је погрешно. Стварни темељ је целокупно Божје самооткривење.
2. После „Ми“ непосредно следи божанско „Он“
1. Мојсијева 1,26 садржи множину „Да начинимо … по нашем лику“. Стих 27 трипут извештава о извршењу, са једним божанским Створитељем као делатником: Бог створи човека по свом лику. Људи нису представљени као заједничко дело Бога и створених састворитеља.
Тумачење као обраћања небеском савету објашњава једну могућу ситуацију разговора, али не сме анђеле учинити носиоцима божанске стваралачке моћи. Унутарбожанско обраћање сагласно је са каснијом објавом; ипак, из самог овог стиха не произлази потпуно учење о Тројици. Текст поставља питање чији потпуни одговор даје тек даљи канон.[1]
3. Нови завет прецизније утврђује идентитет Створитеља
Јован 1,1–3 преузима почетак стварања и разликује Реч од Бога код кога је. Истовремено је Реч Бог; све што је настало настало је кроз њу. 1. Коринћанима 8,6 именује Оца као извор, а Сина као онога кроз кога је све. Тиме се више не ради само о тумачењу множине.
Ови текстови не додају Богу Израела другог створеног створитеља. Они казују ко је један Створитељ. Разликовање Оца и Речи налази се на нествореној страни границе између Бога и света. И Божји Дух се већ у извештају о стварању појављује као делатно Божје присуство (1. Мојсијева 1,2).
4. Смер доказивања је важан
Не закључујемо из хебрејског наставка речи целокупно Божје биће. Почетак објаве читамо у светлу њеног развијања у Христу. Тиме ране тврдње постају разумљивије, без потребе да им се накнадно подметне потпун каснији речник.
Управо чврста увереност у Тројицу омогућава ову прецизност. Њој није потребан пренапрегнут појединачни доказ. Јасне тврдње о вечној Речи и једном Створитељу носе више од наводне тајне шифре у облику множине.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Wayne Grudem, Библијска догматикаПогл. 14, одељак A.1, стр. 252–255: старозаветни наговештаји Тројице.
- John M. Frame, The Doctrine of GodПогл. 28, стр. 638–639: однос старозаветне припреме и новозаветне објаве.