Приговор
Божја пуноћа може пребивати и у верницима. Зато би Колошанима 2,9 могле значити само посебну Исусову близину Богу. А у 1. Јовановој 5,20 „истинити Бог“ могао би означавати Оца уместо Исуса.
1. Образложење у Колошанима 2 је одлучујуће
Павле упозорава на учење које се не држи Христа. Своје упозорење образлаже тиме да у Христу сва пуноћа божанства пребива телесно. Потом каже да су верници у њему доведени до пуноће. Те две тврдње не стоје једна поред друге као два истоврсна примера. Христова пуноћа образлаже снабдевање његове заједнице.[1]
Христос тиме није даљи прималац међу другима. Он је онај у коме заједница поседује оно што јој ниједна супарничка сила не може дати.
2. Учешће није иста тврдња као пуно божанство
Ефесцима 3,19 моле за испуњење верника до све пуноће Божје. То описује њихово учешће даровано од Бога. Колошанима 2,9, насупрот томе, изричито одређују шта пребива у Христу: целокупна пуноћа божанства, и то телесно. Израз припада сведочанству оваплоћења и објашњава се претходним тврдњама о стварању у Колошанима 1.
Слична реч „пуноћа“ не чини тврдње истоветним. Извор и примање, Христос и његови удови, не смеју се заменити. Закључак да су зато сви хришћани исто тако Бог настаје тек изравнавањем тих разлика.
3. Однос речи „овај“ мора се засебно испитати
У 1. Јовановој 5,20 непосредно пре „Овај је истинити Бог и вечни живот“ стоји име Исус Христос. То говори у прилог односу на Сина. Уз то већ 1,2 повезује са Христом живот који је био код Оца и постао објављен.
С друге стране, Отац је непосредно пре тога означен као Истинити. Зато и тројични тумачи заступају повратно упућивање на њега. Правило „заменица увек означава најближу именицу“ било би сувише грубо. Reymond разматра оба читања и образлаже своје давање предности Сину.[1]
4. Различита доказна снага није противречност
Колошанима 2,9 изричито исказују пуно Христово божанство. У 1. Јовановој 5,20 упућивање је спорније; однос на Исуса може се добро образложити, али није одлучен пуком близином речи. Ни однос на Оца не би порицао божанство Сина.
Зато прецизна одбрана не захтева вештачки исту недвосмисленост свих стихова. Она показује шта сваки текст заиста поткрепљује и управо тиме добија аргументативну оштрину.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithКолошанима 2,9, стр. 252–253; 1. Јованова 5,20, стр. 306–308.