Приговор
И цареви примају падање ничице, пророци чине чуда и ученици објављују опроштење. Зато би Исусова посебна власт могла бити у потпуности дарована од Бога, а да сам Исус није Бог.
1. Појединачни гестови нису довољни
Падање ничице може изразити поштовање према цару. Чудо се може догодити преко пророка. Зато пуко опажање таквих радњи још не доказује да је њихов прималац или извршилац Бог. Али одлучујућа грешка била би из тог ограниченог запажања извести потпуно објашњење свих тврдњи о Исусу.
Питање гласи: Коју врсту поштовања и који домет власти описује конкретни текст?
2. Јован 5 повезује деловање са једнаком чашћу
Исус говори да Син као Отац оживљава мртве и да сви треба да поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина, тиме обешчашћује Оца. Не ради се само о поштовању поузданог гласника. Однос према Исусу одлучује о примереном поштовању Бога.
Тако постаје разумљива и његова тврдња да ништа не чини сам од себе: Она пориче деловање одвојено од Оца. Не ограничава га на мали исечак божанске делотворности. Шта Отац чини, то и Син исто чини.
3. Откривење разликује створење и предмет клањања
У Откривењу 19,10 анђео одбија падање ничице и упућује на клањање Богу. У поглављу 5, насупрот томе, Јагње заједно са оним који седи на престолу прима славопој целокупне творевине. Текст не ставља Јагње међу створења која се клањају, већ на страну примаоца њиховог свеобухватног поштовања.[1]
Један дворски гест могао би бити вишезначан. Изричито универзални славопој унутар књиге која одбацује поштовање створења има другачију исказну вредност.
4. Заједница се обраћа самом Исусу
Стефан моли Исуса да прими његов дух. Павле означава хришћане као људе који призивају Исусово име. Такве тврдње не описују само молитве Богу у којима се Исус успут помиње. Сам Исус је адресат призивања у поверењу.[1]
Закључак зато почива на повезаности текстова: једнака част са Оцем, свеопште поштовање, животворно деловање и непосредно призивање. Ко упућује само на вишезначност појединачне речи, још не одговара на ту повезаност. Писмо показује Сина као онога чијим се поштовањем поштује Отац, јер њихова божанска слава не конкурише међусобно.
5. Зашто Исус прима власт ако је Бог?
Јован 5,27 за пренету судијску власт изричито наводи његов положај Сина Човечјег. Данило 7,13–14 сходно томе описује постављање у свеобухватну, трајну власт. Такве реченице тичу се службе и њеног вршења у историји спасења. Не тврде да прималац претходно није поседовао ни божанску природу ни божанску моћ.
Матеј 28,18 после васкрсења говори о власти оваплоћеног Месије. Исти налог повезује га са Оцем и Духом и обећава његово трајно присуство код ученика. Зато примљена месијанска царска власт и вечно божанство нису супротности. Приговор би најпре морао доказати да свако постављање у службу претпоставља дотадашњу небожанскост постављеног. То правило не стоји ни у једном од три текста.[2]
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithПризивање и поштовање Христа: Павлова христологија и Откривење.
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithСтр. 225–226, „The Son of the Triune Name“: примљена свеобухватна власт у Матеју 28,18 у контексту налога за крштење и трајног присуства.