Приговор
„Ја и Отац једно смо“ не мора значити јединство суштине. И ученици треба да буду једно. Поред тога Исус у свом одговору друге људе назива „боговима“.
1. Исус објашњава неуништиву сигурност својих оваца
Ток мисли не почиње тек у Јовану 10,30. Исус даје овцама вечни живот и нико их не може отети из његове руке (стих 28). Потом казује одговарајуће о руци Оца (стих 29). Тек затим објашњава: Он и Отац су једно. Јединство се овде тиче њиховог делотворног чувања које ниједна туђа сила не може надвладати.
„Једно“ је у средњем роду; „ми смо“ је у множини. Отац и Син, дакле, нису исто лице. Али средњи род сам по себи још не одређује ни цео обим њиховог јединства. Он произлази из деловања које Исус управо приписује обојици.[1]
2. Јединство ученика има други темељ
Јован 17 моли за јединство верујућих. Из тога не следи да сваки однос описан као „једно“ мора бити истоврстан. Ученици примају живот, славу и заједништво; Син даје вечни живот. Њихово јединство је даровано и зависно. Јединство Оца и Сина темељ је из којег тај дар долази.
Ни „као“ у Јовану 17,21 не тврди потпуну једнакост између створења и Створитеља. Оно ставља заједништво верујућих под узор и делотворност заједништва Оца и Сина. Ко обоје изједначи, морао би ученицима приписати и Исусову славу пре света и његов положај Створитеља.
3. Псалам 82 је противаргумент, а не повлачење
Исус одговара на оптужбу за хуљење местом Писма у коме се ознака „богови“ заиста појављује. Тиме најпре показује: Већ ваше Писмо допушта израз у одређеном контексту. Зато употреба божанске ознаке не може важити као хуљење без икакве даље провере.
Али Исус се не изједначава једноставно са адресатима псалма. Разликује њих, којима је дошла Божја реч, од себе, кога је Отац посветио и послао у свет. Његов аргумент иде од мањег ка већем. Да ли се адресати Псалма 82 разумеју као земаљске судије или небеска бића, не мења ништа у том смеру аргументације.
4. Исус враћа на своја дела и своје јединство са Оцем
Завршно објашњење не гласи: Ја сам само један од оних „богова“. Исус позива да се уоче његова дела да би његови слушаоци сазнали да је Отац у њему и он у Оцу (Јован 10,37–38). То одговара Јовану 5,19–23: Син чини дела Оца, даје живот и треба да буде поштован као Отац.
Зато Јован 10,30 није издвојена језичка загонетка. Једнакост спасоносне моћи, давање вечног живота и узајамно присуство припадају заједно. Пуко слагање два одвојена делатника не објашњава те тврдње. Текст разликује Оца и Сина и исповеда њихову неподељену божанску делотворност.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithПогл. 8, „The Unity of the Son and the Father“, стр. 229–230; чување оваца и аргумент из Псалма 82.