Приговор
И исцељени слепац у Јовану 9,9 каже „Ја сам“. Зато би Исусове речи о времену пре Аврама могле изражавати само његово првенство у Божјем плану, без тврдње о стварном предпостојању или божанству.
1. Контекст разликује две сасвим различите тврдње
У Јовану 9,9 човек одговара на питање о свом идентитету: Он је познати просјак. У Јовану 8,57–58, насупрот томе, ради се о Исусу и Авраму. На приговор да још нема педесет година, Исус одговара да јесте пре него што је Аврам постао. Иста веза речи, дакле, не испуњава исту функцију.
Аврамов улазак у историју означен је са genesthai, „постати/настати“; Исус о себи говори са egō eimi, „ја јесам“. Супротстављање усмерава поглед на његово постојање пре Аврама. Реченица не каже: Мој задатак је важнији од Аврамовог задатка. Чисто идеално предпостојање није одговор на стварни ток разговора.[1]
2. Остали текстови о предпостојању објашњавају тврдњу
Јован 6,62 говори о повратку Сина Човечјег тамо где је претходно био. Јован 16,28 описује повезано кретање: изишао од Оца, дошао у свет, напушта свет, иде Оцу. Када би само повратак био стваран, а претходно постојање код Оца само мисао, природна структура тих тврдњи би се сломила.
Јован 17,5 уз то објашњава да је Исус имао славу код Оца пре него што је свет био. Зато се Јован 8,58 не може ограничити на првенство које је Исус имао само у Божјем предзнању. Говорник полаже право на лично предпостојање.
3. Језик подсећа на Божје самосведочење
Божанске тврдње „Ја јесам“ Старог завета чине ширу позадину. Посебно је тесна веза између Исаије 43,10 и Јована 13,19: Предсказање треба да доведе до сазнања ко је говорник. Јован даје Исусу да говори у том контексту објаве, а не само свакодневним језиком утврђивања идентитета особе.
Притом не треба тврдити да је Јован 8,58 једноставно потпун дословни цитат 2. Мојсијеве 3,14. Грчке формулације нису истоветне. Аргумент почива на мрежи божанског самосведочења, Исусовом постојању пре света и целокупној христологији Јеванђеља – а не на двема магичним грчким речима.
4. Реакција потврђује сукоб, али не замењује егзегезу
Намера каменовања која следи показује да Исусова тврдња заоштрава спор. Али противници могу погрешно разумети Исуса; само њихово негодовање не доказује његово божанство. Носећи доказ је оно што Исус казује и како Јован то тумачи кроз пролог, текстове о предпостојању и Томино исповедање Бога.
Зато је резултат снажнији од „Други су реченицу сматрали богохулном“: Исус који говори унутар историје полаже право на постојање које не почиње са Аврамом, па чак ни са светом. Јован 1,1–3 одређује то постојање као нестворено постојање божанске Речи.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithПогл. 8, „The Son’s Eternal Preexistence“, стр. 230–232; Јован 8,58 и Јованови текстови о предпостојању.