Приговор
Грчка реч pneuma је средњег рода; Дух уз то нема лично властито име. Говор о трећем божанском лицу делује као касније тумачење.
1. Граматички род не одлучује о томе да ли је неко лице
На немачком је „das Kind“ средњег рода иако је дете лице. Сходно томе и у грчком треба разликовати граматички род и врсту означеног бића. Средњи род pneuma не значи „безлична ствар“. Иста употреба речи може се односити на личне духове, на пример у Јеврејима 1,14.
Ни супротна грешка не помаже учењу о Тројици: Заменица мушког рода сама по себи не доказује личност. Тамо где се Дух означава као paraklētos, „Утешитељ“, та односна реч је граматички мушког рода. Одговарајуће заменице мушког рода нису нужно кршење граматике које би се могло објаснити тек божанством Духа.
2. Оно што Утешитељ чини одлучујуће је више од наставка
Јован 14,26 изричито поистовећује Утешитеља са Светим Духом и каже да ће он учити ученике и подсећати их на Исусове речи. Јован 15,26 разликује његово сведочанство од сведочанства ученика. Јован 16,13–15 описује његово слушање, говор и прослављање Сина.
Образложење његове личности лежи у том доследном приказу. Оно остаје важеће када је заменица граматички средњег рода и није му потребна спорна тврдња о граматичким изузецима. Егзегеза треба да тумачи снажни контекст уместо да преоптерећује слабо појединачно запажање.[1]
3. Лицу није потребно властито име по људском обрасцу
И „Отац“ и „Син“ су најпре ознаке односа. Разликују лица без функционисања као људска имена. „Свети Дух“ означава Духа онако како га Бог објављује. Одсуство додатног имена не доказује безличност ништа више него обраћање Оцу као „Оцу“.
Тома примећује да је ознака Духа образована другачије од познатог људског пара односа отац–син. За њега из тога не следи мања стварност лица. Наш језик нема за сваки унутарбожански однос непосредно одговарајући модел међу створењима.[2]
4. Формула крштења повезује ознаку и лични однос
Матеј 28,19 именује Оца, Сина и Светог Духа под једним именом у које се крштава. Тај контекст не ставља Духа као безлично помагало поред два лица. Он припада Божјој објави, на чији ауторитет и заједништво крштење упућује.
Зато о питању Духа одлучују Божје тврдње о њему: кога шаље, шта сазнаје и хоће, у ком односу стоји према Оцу и Сину. Граматички род његове ознаке не замењује ту проверу.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithСтр. 313–315: лични предикати Духа. Аргументација се овде не ослања на наводно граматички немогућу заменицу.
- Тома Аквински, Summa theologiaeI, q. 36, a. 1: посебан начин означавања „Свети Дух“. Каснији додатак уз 1. Јованову 5, који се тамо такође наводи, овде се не користи као доказ из Писма.