Приговор
У Причама Соломоновим 8,22 мудрост каже да ју је ГОСПОД створио на почетку свога пута. Павле назива Христа Божјом мудрошћу. Према томе, Христос мора бити прво створење.
1. Аргументу су потребне две додатне претпоставке
Закључак функционише само ако је, прво, говорница у Причама Соломоновим 8 без даљег истоветна са лицем Сина и, друго, ако свака тврдња о тој поетској фигури дословно описује његово божанско порекло. Обоје се мора доказати. Сама титула „Божја мудрост“ у 1. Коринћанима 1,24 то не постиже.
Павле у 1. Коринћанима 1,30 назива Христа и праведношћу, освећењем и искупљењем. Тиме не постаје свака старозаветна тврдња о тим појмовима аутоматски непосредна тврдња о Христовом божанском бићу.
2. Приче Соломонове представљају мудрост као жену
Мудрост зове по улицама, позива у своју кућу и припрема оброк; насупрот њој стоји жена Лудост (Приче Соломонове 8–9). То је књижевни облик поучног говора. Њено првенство пред стварањем образлаже зашто људи треба да је слушају: Божји свет није изграђен без мудрости.
Ко њено рођење чита као дослован настанак Сина, мора објаснити зашто управо ту слику узима дословно, а женски лик, кућу и оброк другачије. Христолошко испуњење или типолошка веза је могућа; она не уклања изворни сликовити језик.
3. Сама расправа о речи не разрешава контекст
Хебрејско qanah у стиху 22 може значити стећи или поседовати, а у овом контексту разуме се и као створити. Грчки превод заиста има ektisen, „створи“. Не треба одбацивати то читање погрешним правилом да само хебрејско bara може изразити стварање.[1]
Али ни превод „створи“ још не одговара на питање на ком књижевном нивоу мудрост говори. Божја мудрост као божанско савршенство није могла у неком тренутку почети; иначе би Бог претходно био без мудрости. Поетски говор о пореклу представља њено првенство и припадност Богу. Он није извештај о томе како је Бог први пут постао мудар.
4. Изричите тврдње о Сину одређују христолошку примену
Јован 1,3 каже да је све што је настало настало кроз Реч и ништа без ње. Колошанима 1,16–17 ставља све створене силе под Христа и каже да је он пре свега. Ако Приче Соломонове 8 треба односити на Христа, та примена мора бити сагласна са изричитим тврдњама о његовом положају Створитеља.
Зато је старо тумачење односило говор о пореклу и на његово вечно синовство или на његово деловање за стварање. Та тумачења нису истоветна. Али ниједно не мора тврдити тренутак у којем Сина још није било. Одлучујући противаргумент гласи: Поетска фигура мудрости не сме се супротстављати јасном разликовању између вечне Речи и свега насталог.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Wayne Grudem, Библијска догматикаПогл. 14, стр. 255–256: Приче Соломонове 8 и питање значења qanah. Његово посебно тумачење као почетка стваралачког деловања овде се не претпоставља као једино могуће објашњење.
- Robert L. Reymond, A New Systematic Theology of the Christian FaithСтр. 299–305: вечна Реч и свеобухватно посредовање у стварању у Јовану 1.