Приговор
Посланик може говорити у име онога ко га је послао и представљати његов ауторитет. Зато, ако анђео ГОСПОДЊИ говори божанске речи, он не мора сам бити Бог или вечни Син.
1. „Анђео“ најпре означава задатак
Хебрејско mal’akh значи гласник. Сама реч не одлучује о природи гласника. Може означавати људске посланике и небеске гласнике. Исто тако божанско лице може наступити као посланик, а да тиме не постане створење. Из саме ознаке функције, дакле, не следи ни божанство ни створеност.
И аргумент заступања погађа стварну чињеницу: Гласник може у првом лицу преносити речи свога господара. Зато једно „ја“ у поруци није довољно за поистовећивање говорника са Богом.
2. У 2. Мојсијевој 3 не говори само гласник о Богу
2. Мојсијева 3,2 уводи анђела ГОСПОДЊЕГ у пламену. Стих 4 затим каже да ГОСПОД види Мојсија како прилази и да Бог зове из купине. У стиху 6 говорник се представља као Бог Аврама, Исака и Јакова; Мојсије заклања лице јер се боји да погледа Бога.
Одлучујуће запажање, дакле, није само начин говора посланика. И приповедач означава присуство у жбуну као Божје присуство. Свето тло не постаје свето само по себи кроз пуко створено лице. Текст повезује разликовање гласника са стварним богојављењем.[1]
3. Више прича даје образац
У 1. Мојсијевој 16 Агара сусреће анђела ГОСПОДЊЕГ; затим ГОСПОДА који је с њом говорио означава као Бога који је види. Судије 13 повезују појаву анђела са Манојевим уплашеним закључком да је видео Бога. Истовремено анђео изричито упућује жртву ГОСПОДУ. Текстови држе заједно разликовање и божанско присуство.
То чини добро образложеним тумачење као појаве предвечног Сина унутар хришћанског разумевања Писма: Јован 1,18 описује Сина као онога који обзнањује невидљивог Бога. Ипак, не назива свако старозаветно место о анђелу свога гласника изричито „Сином“. То утврђивање идентитета је канонски закључак, а не превод садржан у речи „анђео“.
4. Тројица не зависи од сваког појединачног утврђивања идентитета
Не морамо тврдити да је сваки анђео ГОСПОДЊИ Христос. Одлучује конкретна прича. Где се мисли на створеног гласника, он се не сме обоготворити. Где сам текст означава Бога као онога кога сусрећемо, пуко правило посредништва не сме обеснажити тврдњу.
Основно божанство Сина изричито је посведочено у Новом завету. Одатле се могу одредити старозаветне појаве. Тако аргумент остаје прецизан: Функција гласника не оповргава божанску појаву; конкретне приче одређују докле утврђивање идентитета досеже.
Библијски текстови у контексту
Извори и продубљивање
- Wayne Grudem, Библијска догматикаПогл. 14, одељак A.1: анђео ГОСПОДЊИ и разликовање унутар божанског самооткривења.
- John M. Frame, The Doctrine of GodПогл. 28, стр. 638–639: опрезно одређивање места божанског анђела у старозаветној припреми.