Обећање и додатне тврдње
Христос неће изгубити своју Цркву. То је обећање његове победе и верности, а не пука нада у опстанак људских организација. Зато би била погрешна прича да је после апостола Црква потпуно нестала и тек реформацијом поново настала. Реформа претпоставља нешто што је Христос сачувао и чему је потребна обнова.
Из трајног постојања његове Цркве, међутим, без даљег образложења не следе две друге тврдње: да је његова Црква у свој својој пуноћи остварена искључиво у одређеној данашњој црквеној заједници и да њено вођство под одређеним условима непогрешиво поучава. Очување, институционални идентитет и непогрешивост повезани су у католичким и православним моделима. Ипак, нису исто. Ко из првог исказа изводи друга два, мора да покаже разлоге који их повезују.
Матеј 16: Врата ада
У Матеју 16,18 Исус обећава да ће саградити своју Цркву; врата ада неће је надвладати. Ад овде означава област смрти. Исказ се односи на Христово победничко грађење пред силом смрти. Непосредни контекст води ка његовој сопственој најави страдања, смрти и васкрсења (Матеј 16,21). Црква опстаје захваљујући свом живом Господу и без њега не би опстала.
Тиме обећање није сведено на безопасан исказ да ће негде увек преживети неко верско удружење. Христос заиста чува свој народ. Али стих не наводи ни списак каснијих непогрешивих одлука ни критеријуме по којима би се сваки каснији развој учења могао препознати као заштићен. Чак и ако се Петар на посебан начин разуме као стена, даљи закључак о одређеном облику трајне учитељске непогрешивости мора бити засебно образложен.
Убрзо потом Петар се противи Исусовом путу страдања и бива оштро прекорен (Матеј 16,22–23). То показује да посебно послање не чини све његове исказе непогрешивима. Само по себи, међутим, не побија ни прецизну католичку тврдњу о непогрешивости под посебним условима. Поштен приговор разликује та два домета.
Стуб истине стоји под апостолском речју
У 1. Тимотеју 3,15 Божја Црква названа је стубом и потпором истине. То је узвишен исказ о њеном задатку: она треба да носи, исповеда и јавно чува истину. Следећи стих ставља Христа и његово спасоносно деловање у средиште. Ко Цркву описује само као произвољно удруживање приватних мишљења, не уважава тај налог.
Али Павле управо пише да би Тимотеј знао како треба да се понаша у Божјем дому (1. Тимотеју 3,14–15). Заједница прима обавезујуће апостолско упутство. Њено достојанство не укида потребу за тим упутством и његовим извршавањем. Стуб служи ономе што носи; тај назив не проглашава истином сваки каснији исказ носиоца црквене службе. У стиху нема ни поистовећивања с неким искључивим јурисдикцијским савезом који тек треба утврдити.
Најснажнији противприговор гласи: „Погрешив стуб не пружа поуздан ослонац.“ Али погрешивост не значи да је сваки исказ нетачан или да се уопште ништа не може сазнати. Заједница може поуздано преносити истину коју је Бог дао, а да сама не буде њен непогрешив извор. Пресудно је по чему је њено конкретно проповедање сагласно с апостолском истином.
Трајна помоћ је стварно обећање
Матеј 28,18–20 повезује Христово присуство до свршетка века с налогом да се људи чине ученицима, крштавају и поучавају свему што је он заповедио. Мисија се не завршава смрћу првих апостола. Обећање се односи на заједницу која наставља да постоји. Истовремено, Христова заповест одређује садржај њеног учења; текст не проглашава непогрешивим свако касније проширење тог садржаја.
Јован 16,12–15 обећава тадашњим ученицима вођство Духа истине с обзиром на оно што Исус још има да им каже. У томе лежи темељ поузданости њиховог апостолског сведочанства. Дух и даље делује у Цркви. Католичко учење за касније носиоце служби изричито не захтева ново јавно откривење, него обавезујуће чување и тумачење откривења. [1] Управо за наводну заштиту тог каснијег тумачења од заблуде, међутим, треба образложити коме је обећање упућено, под којим условима и с којим дометом. Божја помоћ је стварна; њен прецизно обећани облик не сме се прећутно проширивати.
Шта помесне заједнице могу изгубити
Посланице црквама не допуштају представу да је свака заједница коју су историјски основали апостоли заштићена од пропадања. Ефесу се прети уклањањем његовог свећњака. У Пергаму се говори о лажним учењима унутар заједнице која се истовремено држи Христовог имена (Откривење 2,2–5.13–16). Очувана истина и опасно одступање, према томе, могу постојати једно поред другог.
Из тога не следи да би цела Црква могла бити уништена. Могућа пропаст једне помесне заједнице не побија Христово обећање целом његовом народу. Обрнуто, обећање дато целини не сме се без образложења преносити на сваку појединачну помесну цркву, свако епископско седиште или сваки каснији управни облик. Ни сама велика старост не штити заједницу од позива на обраћење.
Проверити стварни захтев
Католичко учење не тврди да је свака папска реч уопштено без грешке. Катихизис описује непогрешивост код коначних учитељских одлука папе као врховног пастира и учитеља свих верујућих, као и код врховног учитељства колегијума епископа повезаног с њим. Поред тога разликује аутентично учење без непогрешиве дефиниције. [2] Захтев за непогрешивошћу обухвата и сагласно, коначно обавезујуће поучавање епископа расејаних широм света, у заједници једних с другима и с папом. [3] Лична заблуда или морални пад неког папе зато не обара тај ограниченији захтев.
Ни православни захтеви нису једноставно тврдња о безгрешним епископима. Синод Православне цркве у Америци разликује људске и заједничке преступе од своје тврдње да је Православна црква неискварено сачувала истинску веру и обавезујуће моралне критеријуме. [4] Ко жели да се успротиви, мора да покаже стварно одступање у учењу или недовољно образложење тог захтева. Приче о скандалима то не замењују.
Протестантска критика зато најпре пита за доказ наводног овлашћења. Затим конкретна учења проверава према апостолском откривењу. Ако се тврди да постоји противречност, оба исказа морају бити поткрепљена у свом значењу и степену обавезности. Ни појединачни грешни носилац службе ни нејасан превод нису довољни да се побије цело учење о непогрешивости.
Очување без непрекинутог институционалног самопотврђивања
Аугзбуршко исповедање започиње своје учење о Цркви трајним постојањем једне свете хришћанске Цркве. Описује је као скуп верујућих у коме се Јеванђеље чисто проповеда и свете тајне деле у складу с Јеванђељем. Истовремено рачуна с лицемерима и грешницима у њеној видљивој заједници. [5] Реформацијска тврдња, дакле, није да је Христос вековима напустио своју заједницу.
Тиме, међутим, још није написана потпуна црквена историја. Протестанти морају поткрепљивати конкретне историјске тврдње као и други. Не треба ни да измишљају за сваки век неку тајну, потпуно савремену слободну цркву, ни да све пре реформације сматрају духовно мртвим. Људи су могли припадати Христу кроз очувано Јеванђеље, док су црквени системи учења истовремено развијали знатне заблуде. Истина од које су живели није истоветна сваком захтеву њихове установе.
Христово обећање не зависи ни од тога да ли данас можемо доказати постојање сваке заједнице и сваког појединачног верника кроз све векове. Историјски извори помажу у спознавању његовог деловања, али нису темељ његове верности. Ово разликовање није дозвола за непоткрепљене историјске приче; оно означава границу између Божјег обећања и наше реконструкције.
Ако сви могу да погреше, може ли онда све бити изгубљено?
Овде лежи најозбиљнији приговор: „Без непогрешиве инстанце цела Црква би могла да изгуби Јеванђеље. Тада би Христово обећање било празно.“ Одговор гласи: из погрешивости сваког људског учитеља не следи да сви учитељи стварно и истовремено губе сваку пресудну истину. Бог може сачувати своју реч и њено проповедање преко погрешивих људи. Могућност људске заблуде није јача од његове верности.
Тиме није доказано да Бог никада не би могао неку посебну црквену одлуку заштитити од заблуде. Питање је где је обећао такву заштиту, коме она важи и докле сеже. Сама корисност непогрешиве инстанце не доказује њено установљење, као што то не доказује ни људска потреба за сигурношћу.
Зато пресудно узвратно питање гласи: Која образложена веза води од Христовог обећања да ће сачувати своју Цркву управо ка њеном пуном остварењу искључиво у вашој заједници и ка непогрешивим одлукама које она присваја? Рим и православне цркве морају свако за себе да покажу ту везу у откривењу; то што се међусобно надмећу не замењује проверу. Протестантско полазиште остаје позитивно: Христос одржава своју Цркву у животу својом истинитом речју. Црква показује своју верност тиме што тој речи верује и покорава јој се.
Извори и поткрепљења
Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.
- Други ватикански сабор: Lumen gentium — Бр. 25. Званична немачка верзија; бр. 14–16 и 25 о припадности Цркви, другим хришћанима и људима који не познају Јеванђеље. Ограничења исказа проверена су у контексту.↩ Назад на место у тексту
- Катихизис Католичке цркве: Учитељство — Бр. 889–892. Званична немачка верзија; бр. 889–892 о очувању вере, непогрешивости и аутентичном учењу без непогрешиве дефиниције.↩ Назад на место у тексту
- Други ватикански сабор: Lumen gentium — Бр. 25. Званична немачка верзија; бр. 14–16 и 25 о припадности Цркви, другим хришћанима и људима који не познају Јеванђеље. Ограничења исказа проверена су у контексту.↩ Назад на место у тексту
- Свети синод Православне цркве у Америци: О хришћанском јединству и екуменизму — I.C и II.A. Званична енглеска енциклика Синода OCA; I.C и II.A о црквеном захтеву за истином, III.A о признавању других хришћана. Треба водити рачуна о њеном конкретном црквеном домету.↩ Назад на место у тексту
- Аугзбуршко исповедање: Немачка верзија — Чланови VII–VIII. Текст на веб-страници Евангеличке цркве у Немачкој; чланови VII–VIII о трајном постојању Цркве, Јеванђељу и светим тајнама, као и о видљивом заједништву с лицемерима и грешницима.↩ Назад на место у тексту