На садржај

Црква и историја

Апостолско прејемство: Шта доказује списак епископа

Уређено наслеђивање службе историјски је значајно. Међутим, само преношење службе не гарантује апостолску истину.

CHRISTOlogisch · 5 минута читања · Стање извора: 16.11.2026.

У овом чланку
  1. Два различита питања
  2. Нови завет познаје и поредак службе и отпадништво
  3. Климент Римски: уређено прејемство уместо самовоље
  4. Иринеј и јавно предање
  5. Рани епископски поредак и провера његовог захтева
  6. „Где је твоја Црква била пре Лутера?“
  7. Трајни захтев
  8. Извори и поткрепљења

Два различита питања

„Ко те је рукоположио?“ и „Шта учиш?“ оба су оправдана питања. Прво се тиче овлашћења и поретка, друго садржаја. Низ носилаца службе може да покаже како је црквена служба преношена. Он не доказује без даљег да је свако учење сваке карике тог ланца апостолско.

Католичка и православна теологија обично не своде прејемство на пуки списак имена. Оне повезују службу са светом тајном, црквеним заједништвом и сачуваном вером. Зато протестант треба да испита ово снажније схватање. Управо тада питање садржаја вере остаје неопходно: по чему се препознаје да је наводни континуитет стварно континуитет са апостолским учењем?

Нови завет познаје и поредак службе и отпадништво

Павле налаже постављање старешина и наводи захтеве у погледу учења и карактера (Тит 1,5–9). Тимотеј треба да примљено преда поузданим људима који могу да поучавају друге (2 Тим 2,2). То говори против самозване произвољности. Истовремено Павле упозорава ефеске старешине да ће из њихове сопствене средине устати људи који говоре изопачене ствари (Дап 20,28–31).

Упозорење би било бесмислено када би законит положај у служби сам по себи искључивао свако доктринарно отпадништво. Заштита лежи у држању речи и духовној будности. Галатима 1,8 везује за примљено јеванђеље чак и апостола који би хипотетички проповедао другачије. Ранг не укида испитивање садржаја.

Климент Римски: уређено прејемство уместо самовоље

Прва Климентова посланица у 42. поглављу описује постављање надгледника и служитеља, а у 44. настављање њихове службе преко проверених наследника. Она се супротставља неоправданом уклањању верних носилаца службе. Текст сведочи о црквеном поретку и прејемству; описани носиоци службе истовремено се процењују према својој стварној служби. [1]

Тиме је добијен важан рани налаз. Још није добијен доказ свих каснијих облика монархијске епископске власти или искључиве претензије на светску папску јурисдикцију. Ранији називи служби морају најпре да се разумеју у тадашњем контексту. Дела апостолска 20,17.28 и Титу 1,5–7, осим тога, показују блиску повезаност назива старешина и надгледник.

Иринеј и јавно предање

Иринеј гностичким тајним учењима супротставља јавно познате заједнице и њихово прејемство у служби. Његов аргумент није безвредан: наводно апостолско тајно знање, непознато у заједницама које су апостоли јавно поучавали, има озбиљан проблем веродостојности. Притом Рим за њега има посебан значај. [2]

Ипак, мора се читати и садржај чији континуитет он брани. Историјско прејемство служи као сведок предате апостолске поруке. Оно није доказ да је свако учење формулисано вековима касније унутар исте структуре служби већ било садржано у њој. Структура носи поруку; не замењује проверу њеног идентитета.

Рани епископски поредак и провера његовог захтева

Игњатије Антиохијски пружа снажније сведочанство о раном епископском поретку него што би се могло видети из приказа усмереног искључиво на Климента. У Посланици Смирњанима разликује епископа, презвитеријум и ђаконе. Правилна Евхаристија стоји под епископом или оним кога је он овластио. То није пуко необавезујуће признавање даровитих појединаца. Ипак, још не доказује универзалну римску јурисдикцију нити непогрешивост сваке касније службене одлуке. [3]

Тертулијан од супарничких група захтева порекло службе које се може пратити. Али у истом поглављу захтева и поређење њиховог учења с апостолском поруком. Чак ни предочен списак наследника не уклања противречност у садржају вере. Обрнуто, касније основане цркве могу се називати апостолским због своје сагласности у учењу. Тертулијан их тиме не издваја из заједништва апостолских цркава; он повезује порекло, исповедање и заједништво. Зато његова аргументација не подржава ни чисто механичко прејемство ни самодовољно оснивање нове цркве. [4]

Кипријанов уводни говор на картагинском сабору у спору о крштењу одбацује изнуђену послушност под „епископом епископа“ и допушта различите судове сабраних епископа без узајамног искључивања. То је конкретно сведочанство колегијалног саморазумевања. Само по себи не побија сваки облик римског првенства; Кипријан, поред тога, заступа строгу везаност за Цркву и крштење. [5]

Историјски налаз, према томе, захтева два признања: обавезујући поредак служби веома је рано посведочен, а његов захтев био је повезан с питањем истинитог учења и законитог заједништва. Ни постојање епископа ни појединачни сукоб међу њима већ не решавају сва данашња црквена питања.

„Где је твоја Црква била пре Лутера?“

Питање може да значи различите ствари: где је било хришћанских верника? Где се проповедало јеванђеље? Где је постојала одређена данашња конфесија са тачно својим именом, исповедањима и обликом организације? Само последње питање захтева непрекинути институционални идентитет са савременом деноминацијом. Оно не сме прећутно да постане једина дефиниција хришћанског континуитета.

Протестантске цркве историјски су настале из већ постојећих хришћанских заједница. Њихово оправдање не гласи да пре њих није било хришћана. Оно гласи да постојеће учење и праксу треба реформисати према апостолској речи. Да ли је конкретна реформација била легитимна зато се суштински одлучује на основу њених доктринарних разлога.

Романтичан тајни ланац малих група наводно увек верних Библији за то није ни потребан ни користан. Ко монтанисте, средњовековне групе или друге покрете неселективно проглашава савременим еванђеоским хришћанима, често заправо не прихвата њихова учења и изопачује историју. Поштеној протестантској апологетици није потребно измишљено родословље.

Трајни захтев

Апостолност пре свега значи везаност за апостолско јеванђеље. Свечано рукоположење не може лажно учење да учини истинитим. Истовремено, позивање на чисто учење не оправдава неред, властољубље или непоштовање верних пастира. Протестант треба озбиљно да схвати обе стране.

Циљано питање гласи: које је конкретно учење наведеним низом служби доказиво предато непромењено? Ако се уместо садржаја поново наведе само списак носилаца службе, пресудан доказни задатак још није обављен.

Извори и поткрепљења

Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.

  1. Прва Климентова посланица — Поглавља 42 и 44. Рани хришћански примарни извор у енглеском преводу↩ Назад на место у тексту
  2. Иринеј, Против јереси III,3 — III,3,1–3. Патристички примарни извор у енглеском преводу↩ Назад на место у тексту
  3. Игњатије, Посланица Смирњанима — Поглавље 8. Примарни текст у енглеском преводу; поглавља 7–8 о Евхаристији и епископском поретку, у антидокетском контексту. Не мешати с дужом редакцијом.↩ Назад на место у тексту
  4. Тертулијан, De praescriptione haereticorum 32 — Поглавље 32. Примарни текст у енглеском преводу; поглавље 32 повезује порекло службе, поређење учења и црквено заједништво. Наслов и приређивачке фусноте треба разликовати од текста.↩ Назад на место у тексту
  5. Картагина под Кипријаном: Суд 87 епископа о јеретичком крштењу — Уводни говор. Примарни текст у енглеском преводу; уводни говор сабора под Кипријаном у спору о крштењу. Колегијални захтев у конкретном спору; редакцијске датумске одреднице издања нису уједначене.↩ Назад на место у тексту
Сви извори и напомене о начину рада

Немачки оригинал