На садржај

Црква и историја

Сабори и непогрешивост: Ко препознаје обавезујућу одлуку?

Никеја заслужује више од успутног поштовања. Али сагласност с њеним учењем још не доказује непогрешивост сваке касније црквене одлуке. Пресудни су садржај, захтев и признавање чији се разлози могу пратити.

CHRISTOlogisch · 8 минута читања · Стање извора: 16.11.2026.

У овом чланку
  1. Разликовати истину, овлашћење и непогрешивост
  2. Шта Рим заиста захтева
  3. Шта може да оствари помесни сабор о канону
  4. Православни одговор: Прихватање од целе Цркве
  5. На које питање рецепција још мора да одговори
  6. Јерусалим 1672: Више од необавезујућег приватног мишљења
  7. Сме ли протестант да исповеда Никеју?
  8. Историја захтева више од ознаке „сабор“
  9. Критеријум остаје Божје откривење
  10. Извори и поткрепљења

Разликовати истину, овлашћење и непогрешивост

„Исповедаш Христово божанство заједно с Никејом; дакле, мораш признати и непогрешиви ауторитет наше Цркве.“ Овај приговор дотиче нешто важно: хришћани не примају своју веру изван историје. Заједнице, учитељи и исповедања јавно су је чували и бранили од заблуда. Ипак, из истинитости одређене одлуке без даљег образложења не следи гарантована непогрешивост свеобухватног црквеног поступка одлучивања.

Три питања треба држати одвојено: да ли је исказ истинит? Да ли је скуп имао право да донесе обавезујућу одлуку? Да ли је при томе под одређеним предусловима био сачуван од заблуде? Одговор може бити истинит, а да није донет непогрешиво. Законит ауторитет може захтевати послушност, а да није непогрешив у сваком исказу. Чак и образложен захтев за непогрешивошћу мора показати које исказе обухвата. Ова разликовања нису протестантско избегавање; она најпре штите од мешања различитих тврдњи.

Шта Рим заиста захтева

Lumen gentium објашњава да је сабор васељенски само ако га Петров наследник потврди или бар прихвати као такав. Истовремено документ разликује појединачне епископе од колегијума епископа који поучава заједно с папом. Непогрешивост се приписује и колегијуму расејаном по свету, повезаном у заједништву, када сагласно излаже неко учење вере или морала као оно кога се коначно треба држати. Римски модел се, према томе, не ограничава ни на саборска заседања ни на појединачне папске дефиниције. [1]

Црквено право, осим тога, захтева да непогрешива дефиниција буде очигледно утврђена. Поред тога познаје религиозну послушност аутентичној поуци која није изложена као коначна дефиниција. Зато је погрешан закључак: „Није непогрешиво значи да је унутар католичког поретка потпуно необавезујуће.“ Исто тако било би погрешно сваку реч саборског записника, сваки дисциплински пропис и свако теолошко образложење без разликовања прогласити непогрешивом дефиницијом вере. [2]

Протестантско питање погађа снажнији захтев: које откривење утемељује управо ту гаранцију и по чему препознајемо да она код наведене одлуке заиста важи? Пуко преношење црквеног правила објашњава захтев, али још не доказује његово божанско установљење.

Шта може да оствари помесни сабор о канону

Код раних спискова књига ово разликовање постаје нарочито важно. Обласни сабор није васељенски само зато што је сачуван његов списак канонских књига. Из тога, међутим, не следи ни да је његов списак погрешан ни да не може имати никакву сазнајну вредност. Он може бити значајно сведочанство о стварном признавању. У католичком моделу, поред тога, треба проверити да ли је дотично учење на други начин обавезујуће изложено посредством редовног универзалног учитељства. [3]

Ко тврди да постоји непогрешива одлука о канону, дакле, мора доказати више од назива места и године. Ко је оспорава, са своје стране не треба да тврди да пре касније свечане дефиниције уопште није постојало поуздано познавање књига. Надахнутост, препознатљивост, црквена употреба и догматска дефиниција остају различита питања.

Православни одговор: Прихватање од целе Цркве

Православно самопредстављање OCA изричито разјашњава да није сваки велики скуп епископа аутоматски био прихваћен. Оно повезује седам васељенских сабора са сагласношћу целе Цркве, а поред њих наводи помесне саборе чије су одлуке такође нашле опште прихватање. Само изостајање из традиционалног набрајања седам сабора зато не значи нужно догматску безначајност. [4]

Заједнички православно-католички документ из Кјетија описује развој критеријума прихватања у првом миленијуму. За Други никејски сабор наводи, између осталог, сагласност црквених поглавара, учешће Рима и склад с ранијим саборима. Свецрквена рецепција појављује се као пресудан критеријум васељенскости. При томе је реч о тексту теолошког дијалога, а не о новој непогрешивој саборској дефиницији. [5]

Рецепција у овом контексту не значи једноставно гласање којим би првобитно лажно учење накнадно постало истинито. Мисли се на препознавање већ истинитог апостолског учења под вођством Духа. Протестантска критика мора да погоди ово снажније схватање.

На које питање рецепција још мора да одговори

Ако цела Црква препознаје сабор, мора се објаснити како та целина постаје препознатљива у спору. Чија сагласност се рачуна? Који временски период је меродаван? Како се мањине с образложеним ставом разликују од лажних учитеља? Математичка једногласност сваког крштеног овде није поштен захтев. Али ни позивање на деловање Духа не замењује свако објашњење како се одређени историјски суд може проверити.

Образложење постаје нарочито тешко када „истинска Црква“ означава искључиво оне који прихватају дотични сабор, док се његова истинитост изводи једино из прихватања од „истинске Цркве“. Тада две још спорне тврдње само узајамно образлажу једна другу. Шири аргумент из апостолског учења, црквеног заједништва и историје чији се разлози могу пратити тиме још није побијен. Ипак, он мора заиста бити изнет. Оправдано узвратно питање не гласи: „Зашто уопште постоји историја?“ Оно гласи: „Који разлози разликују исправно прихватање од избора који тек накнадно одговара жељеном исходу?“

Јерусалим 1672: Више од необавезујућег приватног мишљења

Доситејево исповедање приписује сведочанству Цркве ауторитет који није мањи од ауторитета Писма, јер исти Дух поучава и једно и друго. Декрет XII повезује поуку вођену Духом с оцима и учитељима и именује васељенске саборе као њихово мерило. Овај текст поставља стварни црквени захтев за истином; када износи неугодне доктринарне исказе, не треба га једноставно третирати као приватну успутну напомену. [6]

Из ових исказа, међутим, не следи да је сваки произвољни сабор непогрешив независно од садржаја и прихватања. За тачан ранг неког каснијег скупа његова рецепција мора бити засебно поткрепљена. „Није један од седам сабора“ и „нема обавезујући учитељски захтев“ нису синоними, као што то нису ни „неки сабор“ и „непогрешиви глас целе Цркве“.

Сме ли протестант да исповеда Никеју?

Да. Никејско исповедање проглашава Сина истински божанским, рођеним, а не створеним, једносушним Оцу. [7] Сагласност с тим може почивати на уверењу да ти искази поуздано изражавају смисао Писма. Јован 1,1–3 разликује Реч од свега што је постало и исповеда њено божанство; Јеврејима 1,1–12 разрађује јединствени положај Сина. Исповедање помаже да се ти искази заштите од тумачења које Христа сврстава међу створења.

Атанасије објашњава зашто су епископи користили прецизније појмове: општи библијски изрази преиначавани су тако да одговарају и створењима. Зато је прецизнија формулација требало да обезбеди смисао Писма. То није доказ да је Атанасије заступао потпун савремени протестантски модел ауторитета. Али показује да је његова одбрана сабора и садржинска аргументација из Писма. [8]

Приговор произвољности остаје озбиљан: протестант не сме само да задржи оно што му се допада. Своју сагласност и своје противљење мора образложити према истом обавезујућем откривењу. Вестминстерско исповедање захтева прихватање саборских одлука сагласних с Писмом с поштовањем, а истовремено сматра касније саборе погрешивима. Овде је реч о служећем, ограниченом ауторитету, а не о укидању заједничког учења. [9]

Историја захтева више од ознаке „сабор“

У Писму афричким епископима Атанасије и његови сапотписници бране Никеју од позивања на Ариминум. Расправљају о току догађаја, притиску, променљивим формулама и садржају учења. Истовремено самој Никеји приписују највишу обавезност. Текст, према томе, није ни неутралан целокупни приказ ни општи напад на саборе. Али потврђује да већ тада само позивање на неки скуп није окончавало сваку проверу. [10]

Халкидонска дефиниција вере, пак, потврђује Никеју и учење 150 отаца из Цариграда и објашњава сопствену христологију као очување предане вере. [11] Раније прихватање, каснија потврда и садржинско објашњење међусобно су повезани. Из те историје не следи аутоматски ни неки данашњи целокупни конфесионални модел ни губитак вредности свих саборских одлука.

Критеријум остаје Божје откривење

Овде заступљен протестантски став почиње од Божје самопотврђујуће речи. Историјско истраживање не ствара њен ауторитет и само је погрешиво. Оно може проверавати тврдње о предању, разјашњавати појмове и показати шта је одређени скуп заиста рекао. И сопствено тумачење остаје дужно да полаже рачун; позивање на Писмо не даје право да се противаргументи игноришу.

Дела апостолска 15 показују заједничко саветовање под апостолским вођством и обавезујућу одлуку. Из тога тек треба образложити општу гаранцију заштите од заблуде за све касније црквене облике одлучивања. Обрнуто, погрешивост каснијих учитеља не побија ни истинитост апостолског сведочанства ни сваки легитимни црквени поредак.

Зато пресудно узвратно питање гласи: у који конкретан исказ треба да верујем, на основу ког божанског обећања се одлука о њему сматра непогрешивом и како се управо та одлука препознаје као носилац обећаног овлашћења? Ко јасно изнесе та три корака, води теолошку расправу која подлеже провери. Само позивање на то да је „Црква одлучила“ не разрешава је унапред.

Извори и поткрепљења

Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.

  1. Други ватикански сабор, Lumen gentium (1964) — Бр. 22 и 25. Званични римокатолички примарни извор; бр. 22 о папској потврди васељенских сабора, бр. 25 о редовном универзалном учитељству и непогрешивим дефиницијама. Бр. 20–27 проверени су у контексту.↩ Назад на место у тексту
  2. Законик канонског права, кан. 747–755: Учитељство Цркве — Кан. 749 §3; 752–753. Званични римокатолички примарни извор; посебно кан. 749–753. Непогрешивост, коначно учење и религиозна послушност треба да се разликују; није свака обавезујућа поука непогрешива дефиниција.↩ Назад на место у тексту
  3. Законик канонског права, кан. 747–755: Учитељство Цркве — Кан. 749 §2 и 750 §1. Званични римокатолички примарни извор; посебно кан. 749–753. Непогрешивост, коначно учење и религиозна послушност треба да се разликују; није свака обавезујућа поука непогрешива дефиниција.↩ Назад на место у тексту
  4. Православна црква у Америци: Сабори — Одељак „Сабори“. Православно црквено самопредстављање сабора, свецрквеног прихватања и такође прихваћених помесних сабора. Није самостална свеправославна догматска дефиниција; не преувеличавати ранг извора.↩ Назад на место у тексту
  5. Православно-католичка комисија за дијалог: Документ из Кјетија (2016) — Бр. 18. Заједнички текст теолошког дијалога, посебно бр. 18, странице 5–6, о развијеним критеријумима прихватања и свецрквеној рецепцији. Није нови васељенски сабор нити самостално непогрешива дефиниција. Званично PDF издање Надбискупије Кјети-Васто.↩ Назад на место у тексту
  6. Доситејево исповедање / Јерусалимски сабор (1672) — Декрети II и XII. Православни исповедни извор; енглески превод Џ. Н. В. Б. Робертсона, 1899; историјско прихватање треба посебно узети у обзир↩ Назад на место у тексту
  7. Први никејски сабор (325) — Символ вере. Саборски извор; енглески превод на сајту New Advent↩ Назад на место у тексту
  8. Атанасије, De decretis: Одбрана никејских појмова — §§18–20. Примарни текст у енглеском преводу; §§18–20 објашњавају прецизније појмове сабора из смисла Писма. Треба водити рачуна о високом ауторитету сабора код самог Атанасија.↩ Назад на место у тексту
  9. Вестминстерско исповедање — Поглавље XXXI,2–3, верзија OPC. Реформацијски исповедни извор; текст на сајту Orthodox Presbyterian Church↩ Назад на место у тексту
  10. Атанасије и египатски епископи, Писмо афричким епископима — §§1–4. Примарни текст у енглеском преводу; §§1–4 бране Никеју од позивања на Ариминум. Савремени извештај једне стране: није ни неутралан целокупни приказ ни општи доказ против сваког сабора.↩ Назад на место у тексту
  11. Халкидонски сабор (451): Изводи из аката и дефиниција вере — Дефиниција вере, пето заседање. Примарни текстови у енглеском преводу; дефиниција вере с петог заседања, потврда Никеје и Цариграда, као и исповедање једног Христа у две природе. Приређивачке коментаре треба разликовати од текста сабора.↩ Назад на место у тексту
Сви извори и напомене о начину рада

Немачки оригинал