На садржај

Писмо и ауторитет

Да ли је Библији потребан непогрешив тумач?

Из погрешивости читаоца не следи неразумљивост текста. И претензија непогрешивог учитељства мора да се препозна и протумачи.

CHRISTOlogisch · 4 минута читања · Стање извора: 16.11.2026.

У овом чланку
  1. Шта учитељство заиста може да постигне
  2. Најснажнији приговор протестантизму
  3. Пут до наводне непогрешивости
  4. Признати католичко разликовање
  5. Да ли је Писмо довољно јасно?
  6. Када одлука оконча спор
  7. Питање које погађа суштину
  8. Извори и поткрепљења

Шта учитељство заиста може да постигне

Цркви су потребни уређено поучавање и одговорне вође. Учитељи могу да исправљају неспоразуме, разматрају спорна питања и штите појединца од самовољног тумачења. Нови завет познаје дарове поучавања, старешине и црквену дисциплину (Еф 4,11–16; Тит 1,5–9; Мт 18,15–20). Избор зато није: непогрешиво учитељство или потпуна анархија.

Треба разликовати три нивоа: истинитост мерила, надлежност учитеља и исправност његове конкретне одлуке. Учитељ може да буде легитимно постављен, а ипак да погрешно разуме текст. Тврдња да су његове обавезујуће одлуке под одређеним условима непогрешиве захтева додатно образложење.

Најснажнији приговор протестантизму

Без коначне црквене одлуке, гласи приговор, свако тумачење Библије остаје само мишљење. Сваки протестант је сопствени папа. Насупрот томе, католик може да се потчини учитељству за које јемчи Христос, а православац да верује вери Цркве.

Овде се мешају лично просуђивање и лично врховно овлашћење. И католик просуђује о томе коју је Цркву Христос установио, шта њени документи говоре и да ли одређени говорник тачно преноси њено учење. Ова неизбежна делатност просуђивања не значи да себе сматра творцем истине. Управо исто разликовање мора да се призна и протестанту.

Пут до наводне непогрешивости

Ко каже да се без непогрешиве тумачитељске инстанце ниједан обавезујући текст не може поуздано разумети, наилази на питање: како онда поуздано разуме текстове помоћу којих препознаје непогрешиву инстанцу? Ако му за то треба још један непогрешив тумач, настаје бесконачно враћање уназад. Ако одређене текстове разуме без таквог додатка, већ је признао да је поуздано разумевање погрешивих људи могуће.

То не побија логички сваки могући дар црквене непогрешивости. Бог би могао на одређени начин да сачува људе од заблуде. То побија тврдњу да је таква инстанца нужно потребна само зато што постоји људска погрешивост. Њено постојање мора да се образложи откривењем; не може да се дочара из наводне опште спознајне беспомоћности.

Признати католичко разликовање

Католички апологета може да одговори: појединачни верник не мора сам да буде непогрешив да би са разлогом веровао објективно непогрешивој институцији. Као епистемолошко разликовање то је тачно. Али оно не може да се користи искључиво у корист институције. И протестант разликује објективну непогрешивост Писма од сопственог погрешивог тумачења.

Тиме се спор премешта на доказе. Католик мора да докаже своје институционално јемство; протестант мора да образложи своје тумачење. Ни један ни други не могу једноставно да изједначе сопствено тумачење са Божјим судом. Римска дефиниција папске непогрешивости за то наводи одређене услове; она не проглашава сваки папски исказ непогрешивим. [1]

Да ли је Писмо довољно јасно?

2. Петрова 3,16 изричито каже да су неки Павлови искази тешко разумљиви. Зато протестантско учење о јасноћи Писма не сме да значи да је свако место једнако лако за сваког читаоца. Ипак, јасни средишњи искази јеванђеља нису условљени тиме да се претходно разреши свака тешка пророчка појединост.

Исправно поступање са тешкоћама подразумева језичко и контекстуално тумачење, поређење са јаснијим исказима и испитивање историјских тумача уз спремност на учење. Вестминстерско исповедање изричито формулише ово нијансирано схватање. Оно је знатно захтевније од карикатуре: „Ја, моја Библија и моје спонтано мишљење.“ [2]

Када одлука оконча спор

Судска или црквена одлука може организационо да оконча спор. То само по себи још не доказује истинитост пресуде. Мора да се разликује практично коначна одлука у некој организацији од спознајно непогрешивог суда. Заједница може да смени учитеља, а да не тврди да због тога поседује апостолску непогрешивост.

Обрнуто, трајно противљење није доказ да је истинит суд нејасан или неделотворан. Људи могу да одбаце разумљиве исказе. И Христос је наилазио на противљење. Број оних који се слажу није ни замена за егзегезу ни доказ против могућности недвосмисленог откривења.

Питање које погађа суштину

Шта тачно, по твом мерилу, могу поуздано да спознам без личне непогрешивости? Ако одговор гласи: истинску Цркву и њено обавезујуће учење, мора се објаснити зашто би иста људска погрешивост начелно искључивала образложено препознавање библијског учења.

Извори и поткрепљења

Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.

  1. Први ватикански сабор, Pastor aeternus (1870) — Pastor aeternus, поглавље 4, дефиниција. Догматска конституција о Христовој Цркви; поглавља 1–4↩ Назад на место у тексту
  2. Вестминстерско исповедање — 1,7 и 1,9. Реформацијски исповедни извор; текст на сајту Orthodox Presbyterian Church↩ Назад на место у тексту
Сви извори и напомене о начину рада

Немачки оригинал