Предање није погрдна реч
Нови завет не одбацује свако предање. Павле хвали држање предатих упутстава (1 Кор 11,2), подсећа на примљено јеванђеље (1 Кор 15,1–5) и захтева чување апостолског предања (2 Сол 2,15). Истовремено Исус упозорава на људско предање које обеснажује Божју реч (Мк 7,8–13). Првобитна супротност зато гласи: истинско апостолско предање или људско изопачење.
И сами протестанти живе од предања. Библију нису лично примили из руку апостола. Преписи, преводи, проповеди, живот заједнице и исповедања вере повезују их са ранијим нараштајима. То посредовање се признаје. Његов историјски значај треба разликовати од претензије на непогрешивост.
Читати Посланицу Солуњанима у контексту
У 2. Солуњанима 2 реч је о забуни поводом Дана Господњег. Већ 2. стих упозорава на изјаве и писмо које наводно потиче од Павла. Стих 5 подсећа на његово раније лично поучавање. Стих 15 позива заједницу да се држи онога што је научила његовом усменом речју или његовим писмом. Оба облика преношења су обавезујућа јер иза њих стоји исти апостолски ауторитет.
Текст не каже ни да је свако усмено предање истинито, ни да је каснијим институцијама обећано сигурно препознавање неограничено растућег корпуса предања. Солуњани се враћају на познато учење. Кључне речи нису само „усмено“, већ „од нас“. Управо упозорење на кривотворени апостолски ауторитет показује да тврдњу о пореклу треба проверити.
Четири додатна корака која стих не доказује
Ко из овог стиха жели да оправда, на пример, обавезно призивање преминулих светитеља или одређено учење о Марији, потребно му је још неколико доказа. Прво, мора да покаже да је тај садржај заиста припадао апостолском учењу. Друго, мора да покаже да је тај садржај поуздано пренет. Треће, мора да образложи зашто каснија дефиниција чува исти садржај, а не проширује га. Четврто, мора да докаже његову свеопшту обавезност.
Ниједан од ових корака није унапред немогућ. Али ниједан не сме да се замени пуком констатацијом да је Павле уопште говорио усмено. Доказ да је постојало усмено апостолско учење још није доказ порекла неког одређеног каснијег учења.
Иринеј је стварни сведок — није парола
Иринеј против гностичких посебних учења аргументује јавно доступном апостолском вером и заједницама које су је предале. У делу Против јереси III,1 описује писмено предати садржај апостолске проповеди као темељ вере. III,2 показује како његови противници одбацују и Писмо и јавно чувано предање. III,3 наводи низове епископа; III,4 као садржај наводи, између осталог, стварање, оваплоћење, страдање, васкрсење и суд. [1] [2] [3] [4]
То је снажан историјски аргумент против представе да је свако приватно религијско откриће једнако веродостојно као јавна апостолска порука. То није бланко одобрење за све доктринарне развоје наредних векова. Доказна снага раног предања мора да се мери стварно предатим садржајем. Од доказивог чувања вере у Створитеља до непогрешивости много касније дефиниције не води аутоматски закључак.
„Само Писмо је део предања“
У широком смислу то је тачно: Писмо је предато и садржи апостолско учење. Али из тога не следи да сви делови истог историјског предања имају исти ауторитет. Архив може да садржи закон, његов каснији коментар и погрешну судску одлуку. То што се све налази у архиву не укида разлике.
Осим тога, православно схватање живог предања више је од друге збирке неписаних исказа. Оно обухвата литургију, црквене одлуке и живљену веру. Ко га описује само као тајну додатну фасциклу уз Библију, промашује његово самопоимање. Ипак остаје питање истине: и живљена пракса мора да се процени према томе да ли одговара Божјем откривењу. [5]
Када Црква и Писмо полажу право на исто порекло
Католик може да приговори: Христос је управо Цркви наложио да чува усмено предање; зато њен суд није супарнички ауторитет. Одговор не треба да остане на општој тврдњи да свака Црква може да погреши. Треба, напротив, испитати наведена обећања и конкретна учења која се захтевају. Матеј 28,20 обавезује ученике да поучавају ономе што је Исус заповедио. Обећање његовог присуства не претвара недоказано учење у Исусову заповест.
Чињеница да Црква има неопходну историјску улогу у чувању и препознавању Писма такође је не чини извором његове надахнутости. Поуздан гласник не производи истинитост своје поруке. Чак ни гласник који је поуздано пренео одређену поруку зато не мора да буде безгрешан у свакој каснијој изјави.
Шта историјски развој може да постигне
Појмови смеју да постану прецизнији. Библијска истина може касније да се формулише тачније насупрот новом изопачењу. Ту спада разликовање једне личности и две природе Христа. Зато развој сам по себи није побијање. Али његов садржај мора да остане проверљиво повезан са полазиштем. Каснија догма није апостолска зато што њени заступници њен каснији настанак називају „развијањем“.
Пресудно питање гласи: који рани извор преноси спорни садржај и колико тачно тај садржај одговара данашњем обавезујућем учењу? Поштен одговор може бити да су извори непотпуни. Непоштено би било из празнине извести било сигурно апостолско порекло било сигурно потпуно непостојање.
Извори и поткрепљења
Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.
- Иринеј, Против јереси III,1 — III,1,1. Патристички примарни извор у енглеском преводу↩ Назад на место у тексту
- Иринеј, Против јереси III,2 — III,2. Патристички примарни извор у енглеском преводу↩ Назад на место у тексту
- Иринеј, Против јереси III,3 — III,3. Патристички примарни извор у енглеском преводу↩ Назад на место у тексту
- Иринеј, Против јереси III,4 — III,4,1–2. Патристички примарни извор у енглеском преводу↩ Назад на место у тексту
- Православна црква у Америци: Предање — Приказ предања као живота Цркве. Православни катихетски приказ сопственог учења↩ Назад на место у тексту