На садржај

Крштење и Вечера Господња

Мисна жртва и жртва принесена једном за свагда

Римска миса треба светотајински да учини присутном исту Христову жртву. Треба испитати да ли Нови завет учи о овом трајном умилостивљујућем приношењу.

CHRISTOlogisch · 5 минута читања · Стање извора: 16.11.2026.

У овом чланку
  1. Погодити стварну претензију
  2. Логика Посланице Јеврејима
  3. Најснажнији католички одговор
  4. Шта говоре речи установљења
  5. Жртвени језик није увек језик жртве за грех
  6. Дидахи и Иринеј: Рана сведочанства у контексту
  7. Питање систему
  8. Извори и поткрепљења

Погодити стварну претензију

Тврдња да католици желе свакодневно поново да убију Христа не погађа њихово учење. Тридент и Катихизис говоре о истом Христу и истој жртви, уз различит начин приношења: на крсту крвно, у миси бескрвно. Миса не треба да замени крст или дода конкурентску жртву. [1] [2]

Тиме, међутим, спор није завршен. Тридент изричито проглашава мису истинском умилостивљујућом жртвом за живе и преминуле. Свештеник приноси Христа и тиме се додељују плодови крста. Протестантско питање гласи: да ли је Христос установио такво трајно светотајинско приношење самога себе посредством људског жртвеног свештенства?

Логика Посланице Јеврејима

Јеврејима 7,27, 9,12 и 10,10 наглашавају једнократност жртве. Јеврејима 10,11–14 супротставља свештенике који свакодневно стоје и изнова приносе жртве Христу који приноси једну жртву за грехе и седа. Супротност се не тиче само идентитета жртвене животиње. Тиче се довршеног приношења и његове трајне делотворности.

Јеврејима 10,18 изводи последицу: где је опроштај, нема више жртве за грех. То не каже да хришћани више не доживљавају опроштај или да Христово дело не треба да се примени на њих. Каже да трајна делотворност не почива на трајној умилостивљујућој жртвеној радњи. Христос се заузима за своје (Јев 7,25); то заузимање није описано као поновно или стално изнова вршено жртвовање.

Најснажнији католички одговор

Католички приговор гласи: миса не повећава број жртава. Она једну жртву чини светотајински присутном. Исто тако, поновљено проповедање јеванђеља не противречи једнократности крста. Друга реченица је тачна: поновљено објављивање и додељивање нису аутоматски понављање жртве.

Управо зато одговор мора да буде прецизан. Критика није усмерена против сваког поновног додељивања плода крста. Усмерена је против додатне тврдње да се то додељивање одвија истинским умилостивљујућим приношењем Христа од стране свештеника. То што се светотајинска присутност може филозофски или теолошки замислити још не доказује да ју је Исус установио. Споран прелаз је од спомена, заједништва и објављивања ка умилостивљујућој жртвеној радњи.

Шта говоре речи установљења

Исус повезује хлеб и чашу са својим телом и крвљу и заповеда спомен на себе (Лк 22,19–20; 1 Кор 11,23–26). Павле објашњава поновљено слављење вечере као објављивање смрти Господње до његовог повратка. Ни озбиљност ове радње ни стварно заједништво са Христом не треба оспоравати.

Реч „спомен“ не сме пребрзо да се сведе на пуко приватно сећање. Заједнички чин сећања који је Бог установио може да има снажан богослужбени значај. Али само из тога не следи да Црква притом приноси Христа као умилостивљујућу жртву. Значење мора да се добије из конкретне реченице и њеног апостолског објашњења, а не из произвољне друге употребе исте речи.

Жртвени језик није увек језик жртве за грех

Нови завет познаје жртве хвале, доброчинства и предавања живота (Јев 13,15–16; Рим 12,1). Зато протестантска критика не сме да одбаци сваку хришћанску употребу речи жртва као порицање крста. И рано називање евхаристије жртвом мора најпре да се чита у сопственом контексту: да ли је реч о захвалности, даровима, самопредавању, спомену или умилостивљујућем приношењу Христа?

Обрнуто, не може свака рана употреба речи жртва да послужи као доказ потпуно разрађеног тридентског учења. Између заједничке употребе речи и истоветног доктринарног садржаја стоји историјски доказни задатак. Што је снажнија каснија догматска тврдња, утолико прецизнији мора бити рани доказ.

Дидахи и Иринеј: Рана сведочанства у контексту

Дидахи повезује недељно сабрање ради ломљења хлеба и благодарења с исповедањем греха и помирењем, да би жртва била чиста. Његове благодарствене молитве говоре о духовној храни и животу дарованом кроз Исуса. Зато се хришћански жртвени језик не може једноставно одбацити као много каснији изум. Али текст на том месту не објашњава помирбено приношење Христа за умрле. Заједничка употреба речи и потпуна истоветност с каснијим учењем о миси остају различите тврдње. [3]

Иринеј повезује чисти жртвени принос Цркве с даровима творевине, захвалношћу и чистом савешћу. Истовремено описује Евхаристију као стварност са земаљском и небеском страном и тиме аргументује у прилог васкрсењу тела. Свођење на обичну храну или пуко субјективно сећање не одговара његовом учењу. Али и овде се сваки даљи исказ о помирењу и жртвеном свештенству мора појединачно доказати. Код издвојеног доказа из одељка 4 додатно треба узети у обзир да издање изричито бележи различите варијанте текста о односу Логоса и приношења. [4]

Једнако пажљиво треба читати фрагмент приписан Иринеју о испитиваним робовима. Он извештава како је тврдња о телу и крви настала под мучењем постала оптужба за канибализам против хришћана. Њено одбацивање још не доказује одбацивање сваког сакраменталног присуства. Разлика између једења делова људског тела и сакраменталног исказа не сме се прећутати. [5]

Зато снажнија протестантска провера гласи: која тачно жртвена радња се тврди у одговарајућем тексту? Благодарење, стварно заједништво и примање с поштовањем морају се признати пре него што се затражи посебан доказ трајног помирбеног приношења Христа.

Питање систему

Где Нови завет учи да хришћански носилац службе у понављаној радњи приноси Христа као умилостивљујућу жртву за живе и преминуле? Указивање на величину Вечере Господње не одговара на то питање. Трајна снага крста управо је разлог зашто верујућем није потребно трајно људско жртвено свештенство да би примио Христа као довољног Спаситеља.

Извори и поткрепљења

Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.

  1. Тридентски сабор, заседање XXII (1562) — Заседање XXII, поглавље 2. Учење и канони о мисној жртви↩ Назад на место у тексту
  2. Катихизис: Евхаристијска жртва, спомен и присутност — Бр. 1367. Званични приказ католичког учења, посебно бр. 1362–1377↩ Назад на место у тексту
  3. Дидахи — Поглавља 9–10 и 14. Ранохришћански црквени поредак у енглеском преводу; поглавље 8 о посту и молитви, 9–10 о Вечери и 14 о недељном сабирању. Историјски жртвени језик треба разликовати од каснијих догматских прецизирања.↩ Назад на место у тексту
  4. Иринеј, Против јереси IV,18 — IV,18,1–6. Примарни текст у енглеском преводу; IV,18,1–6 о црквеном жртвеном приносу и Евхаристији. Изричито забележена текстуална варијанта у §4 ограничава издвојене доктринарне доказе.↩ Назад на место у тексту
  5. Фрагменти приписани Иринеју, фрагмент XIII — Фрагмент XIII. Предаја примарног текста у енглеском преводу; извештај о мучењу Санктуса и Бландине побија оптужбу за канибализам. Не дефинише потпуно учење о Евхаристији; приписивање и фрагментарну предају не изједначавати са сачуваним целокупним делом.↩ Назад на место у тексту
Сви извори и напомене о начину рада

Немачки оригинал