Шта Јован 20 заиста каже
Васкрсли Христос шаље своје ученике, обећава Духа и повезује њихов налог са опраштањем и задржавањем грехова (Јн 20,21–23). Било би погрешно свести то на верско мишљење без последица. Апостолска проповед јеванђеља Божја је овлашћена порука; њено прихватање или одбацивање има стварне последице.
Спорно питање гласи: који конкретан облик то овлашћење добија? Мора ли сваки тежак преступ учињен после крштења појединачно да се исповеди рукоположеном свештенику да би он могао судски да разреши? Или апостоли и заједница коју су поучили врше овлашћење меродавним објављивањем обећања опроштаја и црквеном дисциплином? Текст мора да носи то додатно одређење.
Римско образложење
Тридент из власти кључева изводи судску власт свештеника. Пошто судија мора да познаје случај, неопходна је појединачна исповест свих смртних грехова којих се човек сети после пажљивог испитивања. То је аргументативан закључак, а не једноставно поновљена формулација Јована 20. Управо тај закључак треба испитати. [1]
Из овлашћења да се објављује Божји суд о вери и невери не следи аутоматски обавезни поступак потпуног пописивања свих појединачних преступа. За то би најпре морало да се докаже да Јован 20 мисли управо на такав појединачни суд казне и разрешења. Судска аналогија не сме већ да претпостави спорну дефиницију.
Апостолско вршење као помоћ тумачењу
Петар у Делима апостолским 10,43 објављује сваком верујућем опроштај кроз Христово име. Павле у Делима апостолским 13,38–39 објављује опроштај и оправдање кроз Христа за верујућег. Оба текста показују стварно, обавезујуће обећање спасења. Не претпостављају претходну потпуну појединачну исповест апостолу.
Матеј 18,15–20 повезује свезивање и разрешивање са поступањем према конкретној кривици у заједници. 1. Коринћанима 5 и 2. Коринћанима 2,5–11 показују искључење и поновно прихватање. Заједница, дакле, врши озбиљну одговорност, а да свако од ових места не описује светотајински приватни суд. То је позитивно библијско место црквеног овлашћења, а не укидање ауторитета.
Исповедати грехе једни другима
Јаковљева 5,16 захтева узајамно исповедање грехова и молитвено заступање. У претходном контексту старешине се позивају болесницима. Из тога следи важна пастирска служба, али се формулација изричито мења у узајамно исповедање. Искључиви монопол свештеничке класе на исповест не може једноставно да се поистовети са овим стихом.
1. Јованова 1,9 везује опроштај и очишћење за исповедање грехова пред верним и праведним Богом. Контекст говори о светлости, истини и заједништву. Текст не подстиче на скривање од људи којих се грех тиче. Ипак, не наводи рукоположеног посредника као неопходан додатни услов приступа Божјем опроштају.
Протестантска исповест није противречност
Реформација није свуда укинула лично исповедање грехова и пастирско уверавање у опроштај. Аугзбуршко исповедање изричито задржава приватно разрешење, али одбацује захтев да се морају набројати сви греси. Ко сваку реч опроштаја од пастора већ сматра римском, не познаје ово разликовање. [2]
Пресудна граница пролази између служитеља који упућује на поуздано Христово обећање и система који приступ опроштају везује за додатни неопходни поступак недоказан текстом. Духовна помоћ може да ослобађа. Не сме да окива савест условима које Христос није поставио.
Питање саговорнику
Где сами апостоли утврђују да сваки хришћанин мора све тешке грехе којих се сећа појединачно да наведе рукоположеном свештенику? И како ту неопходност треба повезати са њиховим непосредним обећањима опроштаја верујућима? Тврдња о овлашћењу још не одговара на питање његовог тачног домета и вршења.
Извори и поткрепљења
Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.
- Тридентски сабор, заседање XIV (1551) — Заседање XIV, поглавље 5. Учење и канони о покајању и исповести↩ Назад на место у тексту
- Аугзбуршко исповедање (1530) — Чланови XI и XXV. Лутерански исповедни извор; енглеско издање на сајту Book of Concord↩ Назад на место у тексту