Ток мисли у говору
После храњења мноштво тражи хлеб. Исус усмерава поглед на храну за вечни живот и на Сина којег је Отац послао. У Јовану 6,35 повезује долазак њему са престанком глади и веру са престанком жеђи. У стиховима 40 и 47 повезује веру са вечним животом; у 54. стиху повезује једење свог тела и пијење своје крви са истим животом и истим васкрсењем.
Ове паралеле чине најснажније полазиште протестантског тумачења. Једење и пијење описују лично примање Христа који се предаје. Човек не треба само издалека да призна да је Исус важан. Он од њега прима живот. Сликовити језик је снажан јер је зависност потпуна.
Зашто је 51. стих важан
Исус поистовећује хлеб са својим телом које ће дати за живот света. Поглед се усмерава на његово самопредавање. Зато говор не може да се сведе на општу животну мудрост или пуко слагање са учитељем. Верујући живи од жртвованог Христа. У томе лежи природна веза са Вечером Господњом која објављује његову смрт.
Али таква веза још не чини цео говор техничким објашњењем каснијег евхаристијског процеса претварања. Јован овде не извештава о установљењу хлеба и чаше. Ко из поглавља жели да изведе трансупстанцијацију, жртвено свештенство или учење о мисној жртви, мора посебно да докаже те додатне исказе.
Најснажнији светотајински приговор
Исус појачава свој језик иако се слушаоци саблажњавају. Пушта људе да оду уместо да изричито објасни да мисли само на безазлену метафору. Осим тога, други новозаветни текстови говоре о стварном заједништву са Христовим телом и крвљу (1 Кор 10,16). То је озбиљан збирни аргумент против безначајног обреда сећања.
Одговор не гласи да су слике неважне. Управо сликовит захтев може да буде крајње саблажњив: Исус тврди да је неопходни извор живота света и повезује то са својим предавањем у смрт. Ни неразумевање слушалаца не доказује дословни материјални опис. У Јовану се вода, рођење, храм и храна више пута погрешно разумеју, а да се тиме не потврђује почетно дословно схватање слушалаца.
Не злоупотребљавати 63. стих
Исусов исказ да тело ништа не користи не може да значи да су његова сопствена људскост и жртвена смрт безначајне. То би противречило његовом говору. Он упозорава против телесног схватања и наглашава животворно деловање Духа и својих речи. Зато протестант не треба да користи ову реченицу као издвојен доказ да је свака светотајинска веза искључена.
Снажнија аргументација јесте доследно паралелно постављање доласка, веровања, једења и живота у поглављу. Ако би физичко примање било неопходно средство, морало би да се објасни како треба разумети неограничена обећања верујућем у стиховима 40 и 47. Обрнуто, свако протестантско тумачење мора озбиљно да схвати захтевну теологију вечере у 1. Коринћанима 10–11.
Јустин и Августин: Пажљиво читати снажан сакраментални језик
Јустин у својој Првој апологији објашњава да хришћани не примају евхаристијску храну као обичан хлеб и обично пиће. Повезује је с телом и крвљу оваплоћеног Исуса. Његов опис обухвата благодарење, уређено дељење и везивање учешћа за веру, крштење и одговарајући начин живота. То је озбиљно рано сведочанство против тврдње да је древна Црква мислила само на необавезујући знак сећања. Ипак, тиме још није изложено потпуно учење о супстанцији и чулним својствима или о помирбеној жртви за умрле. [1]
Августин у свом тумачењу Јована 6 разликује спољашње примање свете тајне од њене животворне стварности. Примање може бити на осуду; живот обећан у тексту припада остајању у Христу и заједништву његовог тела. Ово разликовање стоји у изразито црквеном и сакраменталном контексту. Не сме се ни преиначити у безначајни меморијализам ни представити као општа потврда овде заступљеног учења о спасењу. [2]
За тумачење тиме остаје прецизно питање: да ли се под једењем коме Исус без изузетка обећава вечни живот већ подразумева свако спољашње учешће у Вечери? Разликовање између примања и спасоносног заједништва у сваком случају има стварног раноцрквеног сведока. Оно још не решава сва питања о присуству и претварању. Исто тако, из снажног исказа о присуству без додатног образложења не настаје доказ за сваку каснију теологију жртве. Спор постаје јаснији када се ове појединачне тврдње проверавају одвојено.
Протестанти овде нису једнообразни
Лутеранска, реформатска и слободноцрквена учења о Вечери Господњој разликују се. Аугзбуршко исповедање исповеда стварну присутност Христовог тела и крви и одбацује супротна учења. Ко тврди да су сви реформатори вечеру свели на пуки знак сећања, погрешно описује реформацију. [3]
Зато заједничка протестантска критика Рима мора да се разликује од унутарпротестантских разлика. Снажно схватање Христове присутности још не доказује трансупстанцијацију; трансупстанцијација опет сама по себи не доказује умилостивљујућу мисну жртву. Ова питања јесу повезана, али нису логички истоветна.
Циљано питање саговорнику
Који конкретан исказ у Јовану 6 објашњава претварање супстанције хлеба и вина уз остајање чулних својстава? А који објашњава умилостивљујуће приношење од стране свештеника? Ко на то само поново одговори „моје тело“, још није показао прелаз ка наводном учењу. Текст захтева стварног Христа као извор живота; каснија догматска прецизирања морају додатно да се образложе.
Извори и поткрепљења
Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.
- Јустин, Прва апологија — Поглавља 65–67. Примарни текст у енглеском преводу; поглавља 65–67 о Евхаристији, учешћу и недељном сабрању. Снажан говор о присуству без потпуне касније догматике мисе.↩ Назад на место у тексту
- Августин, Трактат о Јовану 26 — Трактат 26,13–18. Примарни текст у енглеском преводу; трактат 26,13–18 разликује спољашње примање и животворно заједништво с Христом. Водити рачуна о објашњавајућим преводилачким додацима.↩ Назад на место у тексту
- Аугзбуршко исповедање (1530) — Члан X. Лутерански исповедни извор; енглеско издање на сајту Book of Concord↩ Назад на место у тексту