Исправно описати римско учење
Чистилиште у Катихизису Католичке цркве није друга прилика за коначно изгубљене. Тиче се људи који умиру у Божјој благодати и чије је вечно спасење осигурано, али којима још треба очишћење. Индулгенција се по овом учењу тиче временских казни за грех после већ опроштене кривице. Она није једноставно дозвола за грешење која се може купити. [1] [2]
Тиме се искључују раширене карикатуре. Пресудно питање остаје: где Нови завет открива такав накнадни однос очишћења и казне, као и власт Цркве да индулгенцијама отпушта одговарајуће казне? То што је коначно заједништво са Богом свето још не одговара на ово конкретно питање.
1. Коринћанима 3: шта гори?
Павле описује рад на изградњи заједнице на једном темељу, Исусу Христу. Различити грађевински материјали представљају квалитет рада. Дан ће испитати дело у огњу; проверено дело прима награду, а изгорело узрокује губитак. Сам дотични радник биће спасен, али као кроз огањ (1 Кор 3,10–15).
Текст изричито каже да се дело испитује и, ако је такво, спаљује. Не каже изричито да се душа човека чисти временски одмереним страдањима или да други људи могу да скрате тај процес. Сликовна блискост огња и очишћења не замењује те недостајуће исказе.
Најснажнији католички одговор указује да сам радник пролази кроз огањ и да је коначна провера пред Богом више од апстрактне контроле квалитета. Ипак, чак и ако се призна болан лични сусрет са Божјим судом, из тога још не следи потпун модел чистилишта и индулгенција. Текст може да учи о стварном искуству суда, а да не потврди свако учење касније повезано с њим.
2. Макавејска 12
Погинули носе забрањене предмете идолског култа; потом се за њих организује умилостивљење, а приповедач то повезује са надом у васкрсење (2 Мак 12,39–46). Извештај је озбиљан текст за историју религијских радњи у корист преминулих. Не сме да се преноси као да уопште не садржи одговарајућу мисао.
Али не садржи потпун приказ римског чистилишта. Осим тога, управо веза са идолским култом захтева објашњење ако извештај треба прецизно сместити у касније категорије смртног греха, стања благодати и временске казне. Само из спољашњег дела не може да се одреди унутрашње последње стање сваког погинулог. Исто тако не сме једноставно да се претпостави да текст описује управо каснији систем.
Питање канона треба обрадити додатно. У овде заступаном моделу спорна гранична књига не може да утемељи далекосежно ново учење о спасењу против јаснијег апостолског језгра. Али чак и уз признат статус Писма остало би питање тумачења: који појединачни саставни делови наводне догме стварно стоје у тексту?
Опроштај и последице греха
Библија познаје трајне последице опроштеног греха и очинско дисциплиновање (Јев 12,5–11). Зато би аргумент „Опроштај значи да више не може бити никаквих болних последица“ био погрешан. Протестантско разликовање гласи: васпитавање, временске последице и процена службе нису аутоматски додатно задовољење ради брисања још неизмирене казне за грех пред Богом.
Јеврејима 10,10–18 наглашава довољно, трајно дејство једне Христове жртве. 1. Јованова 1,7 повезује очишћење од сваког греха са његовом крвљу. Ко поред тога учи о залихи казне која се умањује људским страдањима или црквеним доделама, мора прецизно да објасни њен однос према потпуном очишћењу. Сама реч „примена“ није егзегеза.
Православље размотрити засебно
Православне представе о стању после смрти не смеју уопштено да се поистовете са римским моделом. Ипак, Доситеј, Декрет XVIII, садржи изричите исказе о казни, каснијем ослобођењу и помоћи кроз молитве, добра дела и евхаристијску жртву. Ко сваки такав однос описује као искључиво римски изум, прећуткује ово православно сведочанство. [3]
Обрнуто, спорне православне приче о такозваним митарствима душе не смеју без доказа да се представљају као једнообразно обавезујућа догма свих православних. Пре сваког побијања треба разјаснити који ранг конкретан текст има у којој Цркви. Народска слика и обавезујућа дефиниција различити су предмети доказивања.
Питање саговорнику
Који апостолски исказ утемељује црквену власт да се временске казне преминулих отпуштају додељивањем из ризнице задовољења? Сам доказ за спомен мртвих, огањ, дисциплиновање или васкрсење за то није довољан. Пресудна тачка је додатно тврђени систем.
Извори и поткрепљења
Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.
- Катихизис: Коначно очишћење / чистилиште — Бр. 1030–1032. Званични приказ католичког учења, бр. 1030–1032↩ Назад на место у тексту
- Катихизис: Индулгенције — Бр. 1471–1473. Званични приказ католичког учења, бр. 1471–1479↩ Назад на место у тексту
- Доситејево исповедање / Јерусалимски сабор (1672) — Декрет XVIII. Православни исповедни извор; енглески превод Џ. Н. В. Б. Робертсона, 1899; историјско прихватање треба посебно узети у обзир↩ Назад на место у тексту