Истини није потребно присилно приступање Цркви
Црква сме да сматра своје учење истинитим, да побија заблуду и ограничава духовно заједништво. Из тога не следи право да људе због њихове другачије вере државним казнама присиљава на исповедање или приступање Цркви. Истину Јеванђеља и овлашћење његових проповедника треба озбиљно схватити управо тако што се поштују границе које им је Христос поставио.
При томе није реч о одбрани целокупне протестантске прошлости. И реформацијско исповедање може држави приписати задатак који јој Нови завет не поверава. Обрнуто, учење није погрешно само зато што га је неки владар подржавао или неки насилан човек заступао. Треба проверити садржај, наводно овлашћење и средства која су стварно коришћена.
Христово царство и мач
Пред Пилатом Исус изјављује да његово царство не потиче од овога света; иначе би се његове слуге бориле да спрече његову предају (Јован 18,36–37). Текст не каже да његова царска власт нема никакво значење за јавни живот. Али разликује њено порекло и начин остваривања од световног обезбеђивања моћи. Христос сведочи истину. Његови ученици овде не добијају налог да силом успоставе религиозну државну територију.
Павле описује своју борбу против мисли и захтева који се уздижу против познања Бога. Његово оружје при томе није телесно (2. Коринћанима 10,3–5). Слуга Господњи треба да стрпљиво поучава противнике и благо их исправља, да би дошли до познања истине (2. Тимотеју 2,24–26). То је одлучно уверавање, а не равнодушност према заблуди. Управо духовни значај ствари одређује дозвољена средства.
И црквену дисциплину треба разликовати од државног кажњавања. У 1. Коринћанима 5,12–13 Павле раздваја суд о заједници од Божјег суда над онима споља. Заједница треба да из свога заједништва искључи човека који је отворено непокајан. Не треба да га убије нити да га преко власти присиљава на исповедање. Духовна одговорност тиме не нестаје; она добија другачији облик од казнене власти над друштвом.
Августинов најснажнији аргумент за принуду
Августин у Писму 93 описује промену мишљења. Раније је, каже, желео да уверава искључиво поуком и аргументима како би избегао лицемерне преласке. Касније су га убедили примери људи који су под притиском царских закона напустили донатистичку заједницу, а потом искрено пристали на католичко јединство. Зато је поучни говор повезао са страхом који је, по његовом мишљењу, могао разбити погрешне навике. [1]
Тај аргумент је снажнији од грубе тврдње да се вера једноставно може произвести силом. Августин зна за разлику између спољашњег притиска и унутрашњег пристанка. Његова одбрана гласи: притисак може подстаћи човека да уопште озбиљно испита истину. Одговор треба да погоди то стварно образложење.
Али пријављен добар исход још не доказује да је Христос дао овлашћење за употребљено средство. Бог може употребити чак и патњу да прене људе; из тога не следи да носиоци црквених служби смеју изрицати одговарајуће казне. Августин се позива и на принуђивање да се дође на гозбу у Луки 14,23. У причи се позивају да уђу раније заобиђени људи како би се кућа напунила. Текст не наводи ни државну казнену власт ни закон против људи другачије вере. Такво преношење морало би бити образложено јасним апостолским упутствима; не сме се извести из једне сликовите изреке.
И протестантски текстови морају подлећи провери
Изворно Вестминстерско исповедање из 1646. године, додуше, разликује државну власт од проповедања речи, дељења светих тајни и власти кључева. У поглављу XXIII.3, међутим, изричито додељује власти задатак да чисто чува Божју истину и сузбија богохуљења и јереси. [2] Ово конкретно реформатско исповедање потврђује: искушење да се црквена правоверност обезбеђује државном моћи не може се једноставно приписати Риму или православљу.
Текст треба именовати у складу с његовом историјском верзијом. Из њега не следи ни да сваки данашњи презвитеријанац заступа ту одредбу, ни да сви протестанти деле исту политичку теологију. Али он показује стварни доктринарни исказ коме је потребно образложење, а не само приватни преступ неког члана. Критеријум овде мора бити исти као код Августина или неког папског документа.
Аугзбуршко исповедање XXVIII нуди важно супротно разликовање: црквено овлашћење служи проповедању Јеванђеља, опроштењу, светим тајнама и духовном расуђивању; световна власт штити спољашњи живот и мир. Одбацивање лажног учења и искључење из црквеног заједништва треба да се догађају речју, без људске силе. [3] Тиме још није формулисан потпун савремени поредак верске слободе, нити је оправдана нека каснија протестантска пракса. Али то разликовање именује пресудну разлику између налога.
Римске изворе не треба ни улепшавати ни сводити на непотпун приказ
У Exsurge Domine из 1520. године међу одбаченим исказима налази се и број 33: да је спаљивање јеретика противно вољи Духа. Була осуђује свој списак с више различитих ознака цензуре, а да сваком појединачном исказу засебно не додељује једну од њих. Зато не треба без провере од сваке ставке списка правити истоветну непогрешиву дефиницију. Ипак, одбацивање те начелне критике спаљивања јеретика остаје озбиљно сведочанство папске подршке религиозној казненој власти. [4]
Једнако искрено мора бити представљен данашњи званични супротни став. Dignitatis humanae 2 објашњава верску слободу као заштиту од људске принуде, укључујући јавно и заједничко верско деловање унутар праведних граница. То право важи и за људе који не испуњавају своју дужност тражења истине. Број 12 признаје да је хришћанско поступање било противно Јеванђељу, а истовремено тврди да је трајно учење да нико не сме бити присиљен на веру. [5]
Тврдња о том континуитету сме се критички проверити. При томе треба прецизно поредити: прво обраћење или већ крштени, унутрашњи чин вере или спољашње испољавање религије, црквена санкција или државна казна? Таква разликовања могу објаснити историјски спор; сама по себи не оправдавају принуду. Ко жели да докаже доктринарну противречност, мора показати да је заиста исти исказ под истим условима потврђен и порекнут. Ко сваку напетост одбацује као пуко одступање у пракси, са своје стране мора да објасни изричито теолошка образложења принуде.
Зар држава не штити и од штетне религије?
Најснажнији практични приговор гласи: „Лажно учење уништава људе и заједнице. Зашто би држава баш овде требало да остане неактивна?“ Она заиста не мора да окреће главу пред насиљем, преваром или злостављањем само зато што се починиоци религиозно оправдавају. Римљанима 13,1–7 описује стварни задатак државе да кажњава неправду. Верска слобода не значи заштиту за кривична дела против других људи.
Али из опасности духовне заблуде не следи да је држава оруђе њеног духовног побијања. Апостолска упутства за то именују поуку, разобличавање и црквену дисциплину. Црква може одбацити неко учење, а да његовим следбеницима не ускрати миран живот и јавно изражавање њихове вере. Хришћани смеју јавно аргументовати, преузимати политичку одговорност и залагати се за праведне законе. Међутим, исповедање Христа не сме постати изнуђена цена грађанске сигурности.
Да ли је реформација проузроковала секуларизацију?
Овај приговор најпре захтева разјашњење: може се мислити на опадање религиозности, смањену политичку моћ цркава или на уверење да Божје откривење није истинито. Ти развоји нису истоветни. Мање државне принуде у питањима вере само по себи не значи ни атеизам ни равнодушност према Јеванђељу.
Осим тога, историјски чинилац који је допринео некој појави није нужна логичка последица. Ко тврди да је реформација подстакла касније удаљавање од Цркве, мора истражити конкретне начине деловања, временске периоде и супарничке узроке. Временска удаљеност не побија повезаност; али је ни пуки временски след не доказује. Добри међукораци као што је верска слобода не искључују ненамерне касније последице. Лош каснији исход, опет, не чини ту слободу аутоматски морално погрешном.
Исто тако, данашњи проповедник који одбацује ауторитет Писма још не доказује да то одбацивање следи из начела sola scriptura. За то би требало показати како одбацивање логички произлази из начела обавезујућег Писма. Другачију историјску тезу о институционалним развојима треба проверити засебно. Појединачни снимци, бројеви чланова или скандалозна богослужења не замењују такво истраживање. Уопштено ослобађање свих протестаната од одговорности било би, међутим, једнако неутемељено као и њихова уопштена осуда.
Пресудно узвратно питање
Провера нас зато враћа Христовом налогу: Које новозаветно овлашћење дозвољава да се мирни људи због другачијег верског уверења државним казнама приморавају на црквено исповедање? То питање једнако важи за католичка, православна и протестантска образложења. Кривица других не ослобађа сопствену традицију одговорности. Обрнуто, грешно порекло или злоупотреба не побијају свако с њима повезано учење. Истину треба образлагати из Божје речи; људе треба придобијати том речју.
Извори и поткрепљења
Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.
- Августин: Писмо 93 Винкентију — Одељци 3–5 и 17–18. Примарни текст у енглеском преводу на New Advent; посебно одељци 3–5 и 17–18 о повезивању поуке и државне принуде против донатиста, као и о промени става самог Августина.↩ Назад на место у тексту
- Вестминстерско исповедање вере (1646): О грађанској власти — Поглавље XXIII.3. Историјска изворна верзија, поглавље XXIII.3, на веб-страници Презвитеријанске цркве Аотеарое Новог Зеланда. Та верзија и њен изричит захтев за сузбијањем јереси не смеју се без провере преносити на све данашње реформатске цркве.↩ Назад на место у тексту
- Аугзбуршко исповедање, члан XXVIII: Црквено овлашћење — Члан XXVIII, одељци 5–23. Примарни текст у енглеском преводу на BookOfConcord.org; посебно одељци 5–23 о разликовању црквеног овлашћења и државне власти.↩ Назад на место у тексту
- Лав X: Exsurge Domine (1520) — Исказ 33 и формула осуде која следи. Примарни текст у енглеском преводу на Papal Encyclicals; исказ 33 и заједничка формула осуде која следи. Различите ознаке цензуре нису појединачно додељене одбаченим исказима.↩ Назад на место у тексту
- Други ватикански сабор: Dignitatis humanae — Бр. 2 и 12. Званична немачка верзија; бр. 2 о праву на слободу од религиозне принуде и бр. 12 о историјској пракси и тврдњи о трајном важењу начела.↩ Назад на место у тексту