Оправдана снага православног нагласка
Хришћанско спасење не исцрпљује се службеном белешком. Човек треба да се обнови, постане сличан Христу и живи у заједништву са Богом (Рим 8,29; 2 Кор 3,18). 2. Петрова 1,4 говори о учествовању у божанској природи. Православна теологија то наглашава појмом теосис, обожење. У њеном одговорном приказу тиме се не мисли на претварање створења у још једног Бога исте суштине.
Зато протестант не мора да аргументује против обнове или присног заједништва са Богом. Његов приговор усмерен је против мешања тих дарова са основом ослобађајуће пресуде и против додатних услова који примање вечног живота везују за процес заслужног садејства. Пуноћа спасења не сме да замагли поредак његових дарова.
„Исток мисли само исцелитељски, Запад само правнички“?
Као груб опис различитих нагласака ова супротност може да укаже на нешто стварно. Као искључива алтернатива, нетачна је. Библија користи судске, породичне, исцелитељске и ослобађајуће слике. Оправдање, прихватање, обнова и искупљење припадају заједно. Једна слика не сме да поништи исказе других.
И православна историја исповедања садржи изричит језик оправдања и заслуге. Доситејево исповедање из 1672. у Декрету XIII одбацује учење о оправдању само вером и представу да вера као рука хвата Христову праведност. Оно говори о вери и делима и делима приписује више од пуке улоге доказа. Ово важно православно сведочанство не може да се склони напоменом да Исток уопште не познаје цело питање. [1]
Шта овај документ доказује
Доситеј не представља сваки православни глас у свако доба. Његово тачно прихватање и тежина појединих формулација морају сваки пут да се узму у обзир. Али текст доказује да у православном исповедном наслеђу постоји изричито одбацивање реформацијског оправдања. Ко данас нуди другачији приказ, мора да објасни да ли документ другачије тумачи, ограничава поједине формулације или их стварно исправља.
Тако расправа постаје проверљива. „Не разумеш наше тајанствено искуство“ није довољан одговор на јасан доктринарни исказ. Тајна може да буде већа од нашег разумевања; не може да служи истовременом потврђивању два противречна одговора на исто питање.
Учествовање није истоветност
Паламитски приказ OCA разликује Божју неспознатљиву суштину од његових нестворених енергија, кроз које људи стварно учествују у Богу. Овај модел треба да сачува обоје: Божју неприступачност у његовој суштини и стварност његовог самодаровања. Зато није поштена критика православнима једноставно приписивати пантеизам или многобоштво. [2]
Протестантско испитивање почиње другде: који библијски искази захтевају управо ово метафизичко разликовање? Које алтернативно објашњење стварног Божјег деловања се тиме искључује? И чиме пристанак на овај касније разрађени модел постаје услов исправног учења обавезујући за све хришћане? Постојање упечатљиве традиције још не одговара на та питања.
Благодат на почетку и благодат на крају
Православни одговор може да нагласи да је свако људско садејство само омогућено Божјом благодаћу. То треба озбиљно схватити. Ипак, то не решава питање функције тог садејства. Римљанима 4,4–5 не разликује једноставно природна постигнућа од натприродно омогућених, већ начело дуговане плате од оправдања онога који верује уместо да ради.
Бог захтева сарадњу у служби и расту (Флп 2,12–13; 1 Кор 3,9). Павле из тога не изводи саузроковање незаслужене ослобађајуће пресуде. Ко наводи глагол „радити“, мора да каже на чему се ради. Рад на дарованом односу није његова купопродајна цена.
Зашто разлика остаје
Христос дарује живот, обнавља човека и води га у славу. Протестант нема разлога да другу и трећу тврдњу жртвује првој. Подједнако нема разлога да прву услови успешним процесом обнове. Разликовање чува и слободу благодати и озбиљност следбеништва.
Питање гласи: сме ли крив човек на основу Христовог обећања да зна да вером поседује вечни живот пре него што прође кроз процес обожења? Ако сме, тај процес не сме накнадно да постане заслужна основа дара. Ако не сме, мора да се објасни противречност са садашњим обећањима спасења у Јовану 5,24 и 6,47.
Извори и поткрепљења
Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.
- Доситејево исповедање / Јерусалимски сабор (1672) — Декрет XIII. Православни исповедни извор; енглески превод Џ. Н. В. Б. Робертсона, 1899; историјско прихватање треба посебно узети у обзир↩ Назад на место у тексту
- Православна црква у Америци: Свети Григорије Палама — Одељак „Суштина и енергије“. Православни катихетски приказ сопственог учења; није замена за целокупно православно прихватање↩ Назад на место у тексту