Шта се подразумева под заменичком жртвом помирења
Христос као безгрешни, добровољни заменик подноси осуду коју наш грех заслужује. Тиме нам отвара пут ка опроштењу и заједници с Богом. Израз „заменичко ношење казне“ овде означава ту судску димензију. „Представништво“ означава његов положај као главе и представника људи. „Христос Победник“ наглашава његову победу над грехом, смрћу и ђаволом. Ови искази могу да се допуњују. Ниједан од њих не даје право да се Отац приказује као окрутни Синов противник или да се све појединости људског кривичног поступка пренесу на крст.
Шта библијски текстови заиста говоре
Исаија 53,4–12 повезује Слугину невиност с нашим преступима, његовим ношењем греха и нашим миром. Страдање није само упечатљив пример. Галатима 3,10–14 именује проклетство Закона и објашњава наше ослобођење од њега Христом, који је ради нас постао проклетство. 1. Петрова 3,18 супротставља Праведника неправеднима и наводи циљ: он нас приводи Богу. Закључак произлази из ове повезаности, а не из тврдње да појединачни израз „за нас“ већ увек значи „под потпуно истом казном која припада нама“.
Римљанима 3,21–26 повезује Христову крв, искупљење, веру и откривање Божје праведности: Бог оправдава онога који верује, а да неправду не проглашава правдом. Римљанима 8,3 прецизно каже да је Бог осудио грех у телу. Текст не назива Христа морално кривим починиоцем. Судско заступање управо чува разлику између безгрешног носиоца и грехова чију осуду он преузима на себе.
Најснажнији приговор: Невин човек не сме бити кажњен
5. Мојсијева 24,16 забрањује погубљење деце због преступа њихових очева. Језекиљ 18,19–23, поред тога, описује праведност самог Бога: син не сноси тек тако кривицу свога оца. Зато је овај приговор снажнији од пуког неспоразума. Ни пристанак невиног човека не би дао људском судији право да га произвољно прогласи починиоцем. Сама добровољност не решава проблем.
Хришћански одговор полази од Христовог посебног положаја. Он није неумешана трећа особа коју Бог издваја, него оваплоћени Син, који нас добровољно заступа. Римљанима 5,15–19 супротставља његову послушност као дело једнога Адамовој непослушности; 2. Коринћанима 5,14 из смрти једнога закључује да су с њим умрли сви. Наша одговорност као починилаца не постаје накнадно његова. Он преузима последице наше кривице као представник кога нам је Бог дао. То није општа дозвола да се неко погуби уместо другога, него посебан однос утемељен у овим текстовима. Ко тај однос искључује, мора да објасни како истовремено разуме Праведника који страда за неправедне и његово ношење нашег проклетства.
Отац и Син делују у истој љубави
Према 1. Јовановој 4,9–10, Божја љубав претходи слању Сина. Христос не мора тек да покрене на љубав Оца који је без љубави. Јован 10,17–18 описује његово добровољно полагање живота по Очевој заповести. Према Јеврејима 9,14, он себе приноси Богу посредством вечнога Духа. Из тога произлази тројична повезаност деловања: Отац шаље, Син предаје себе, Дух учествује у овом једном делу искупљења. Личности остају различите; њихова божанска воља за спасење не дели се на супротстављене намере.
Син заиста страда и умире по својој људској природи. Он нити престаје да буде Бог, нити се Тројица раздваја. Зато се вапај остављености у Марку 15,34 не сме прогласити пуком представом, нити разумети као распадање божанске суштине. Псалам 22 повезује крајњу невољу с Божјим коначним услишењем; Јован 16,32 сведочи о трајном Очевом присуству. Тиме су назначене границе објашњења, а нису разрешене све дубине страдања.
Победа над смрћу припада помирењу
Колошанима 2,13–15 непосредно повезује опроштење, уклањање обвезнице дуга која стоји против нас и тријумф над силама. Јеврејима 2,14–18 повезује савладавање онога који има власт смрти с Христовим свештеничким помирењем за грехе. Зато Христос Победник није противдоказ заменичком ношењу греха. Васкрсење показује да Распети побеђује смрт. Тумачење које допушта само опроштење или само победу сужава ову повезаност.
Рана сведочанства: Поликарп, Посланица Диогнету и Климент
Поликарпова Посланица Филипљанима, поглавље 8, преузима 1. Петрову 2: безгрешни Христос носи наше грехе на дрвету; верујући треба да следе његово трпљење. То је рано сведочанство о ношењу греха и следовању Христу, али још није потпуно разрађена теорија двоструког урачунавања. [1]
Посланица Диогнету, поглавље 9, јасније говори о претећој казни, Божјој иницијативи из љубави, праведном Сину за неправедне и оправдању његовом праведношћу. Познати одељак о чудесној размени потиче из ове посланице. Не сме се приписати Поликарпу само зато што његов цитат у некој збирци стоји поред њега. Ни ово снажно сведочанство не садржи већ сва каснија доктринарна разликовања. [2]
Климент Александријски у реторичком обраћању ставља Христу у уста речи да се борио против смрти и преузео смрт коју смо дуговали због својих грехова. Обоје стоји у истој реченици. Место се налази у поглављу 23 списа Који ће се богаташ спасти? То није додатно предана Исусова изрека. Његов контекст следовања Христу и остало Климентово учење о спасењу не смеју се једноставно изједначити с протестантским учењем о оправдању. [3]
Атанасије и Јован Дамаскин
Атанасије повезује закон смрти који се односи на преступ с људском пропадљивошћу. Реч узима смртно тело, предаје га смрти уместо свих и приноси га Оцу. Тако повезује измирење смртног дуга с васкрсењем и обновљењем. То побија тврдњу да је судско заступање измишљено тек у реформацији; не чини Атанасија представником сваке касније реформатске теорије помирења. [4]
Јован Дамаскин такође описује Христову добровољну смрт, његову жртву Оцу и наше ослобођење од осуде. Непосредно уз то стоји победа над смрћу. Истовремено чува Христову безгрешност и јединство његове личности. Источни извори се, према томе, не могу свести на супротност између жртве и победе. [5]
Григорије Назијанзин поставља стварну границу
Григорије у својој другој пасхалној беседи пита коме се плаћа откупнина. Он одбацује плаћање ђаволу. Исто тако одбацује представу да је Отац налазио задовољство у крви свога Сина. Отац прихвата жртву, али је није ни тражио ни захтевао. Григорије објашњава искупљење оваплоћењем, посвећењем човечанства и ослобођењем. То је озбиљна резерва према одговарајућем моделу захтева; не сме се присвојити као једноставан сведок потпуног учења о заменичком ношењу казне. При томе он не пориче свако прихватање жртве и посредништво. Оци овде говоре с различитим нагласцима. [6]
Шта Рим и православни гласови заиста оспоравају
Католички катихизис потврђује добровољно заступање и задовољење. Истовремено одбацује одбаченост Христа као да је он сам сагрешио и наглашава његову трајну заједницу љубави с Оцем. То не укида разлике у учењу о оправдању. [7]
Православни увод OCA исповеда ношење греха и искупљење, али критикује правну или економску нужност која би приморавала Бога да плати. Његов пасус о моделу плаћања казне најпре излаже схватање против кога се затим аргументује. Било би погрешно издвојено га навести као сопствено исповедање OCA. Обрнуто, одбацивање тог модела није одбацивање сваког објективног помирења. Овај катихетски приказ не замењује све православне гласове. [8]
Да ли је урачуната праведност фикција?
Римљанима 4,3–8 повезује веру, оправдање безбожника и неурачунавање греха. Бог при томе не тврди да грешник никада није сагрешио или да је већ морално савршен. Он га ослобађа осуде на основу стварног Христовог дела. 2. Коринћанима 5,19–21 повезује помирење и неурачунавање с безгрешним Христом. Урачунавање, према томе, означава стварни нови положај, а не измишљену животну причу. Оправдање и обновљење морају се разликовати, да ослобађање од осуде не би постало награда за наш развој, нити обновљење постало безначајно.
Зашто једноставно не опростити — и јесу ли онда сви спасени?
Људи могу да се одрекну личних потраживања. Из тога не следи да је Божје поступање с неправдом већ потпуно објашњено. Римљанима 3 изричито повезује његово опроштење с његовом праведношћу и Христовим делом. Бог није потчињен вишем суду који му испоставља рачун. Он делује у складу са сопственом праведном суштином, пуном љубави. Помирење је благодат зато што сам Бог даје оно што ми не можемо ни заслужити ни остварити.
Зато метафора плаћања не сме да управља целокупним размишљањем. Из довољности тог дела не следи ни аутоматско спасење свих, ни нужно ограничење жртве на малобројне. Римљанима 3,22–26 и Галатима 3,14 повезују примање с вером. Исто тако, текстови не дају рачунску формулу по којој би часови на крсту морали одговарати свакој појединости вечне казне. Пресудна је личност безгрешног Искупитеља и делотворност његовог предавања себе, коју Бог потврђује.
Шта то значи за веру и разговор
Христова смрт и васкрсење јесу довољан темељ нашег спасења. Вера прима Божји дар; наша дела која следе не допуњују неки недостатак у делу помирења. Следовање Христу, посвећење, очинско васпитавање и награда остају озбиљни, али се не смеју изједначити са стицањем вечног живота. Ко се узда у Христа, може да се ослони на његово довршено дело.
Пресудно узвратно питање гласи: Који се исказ одбацује — да нас Христос заступа, да носи наш грех и наше проклетство или нека додатна представа која супротставља Оца и Сина? Одржив одговор мора заједно да објасни Божју праведност, Христову невиност, заједничку љубав и ослобођење од смрти. Исти критеријум важи за протестантско објашњење и његове алтернативе.
Извори и поткрепљења
Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.
- Поликарп, Посланица Филипљанима — Поглавље 8. Светоотачки примарни текст у енглеском преводу; проверено: поглавља 7–9, нарочито 8↩ Назад на место у тексту
- Посланица Диогнету, поглавља 8–10 — Поглавља 8–10, посебно 9. Анонимни ранохришћански примарни текст у енглеском преводу; проверено: поглавља 8–10, нарочито 9↩ Назад на место у тексту
- Климент Александријски, Који ће се богаташ спасти? — Поглавља 21–23, посебно 23. Светоотачки примарни текст у енглеском преводу; поглавља 21–23, посебно 23. Христов говор је реторички, а не додатно предана Исусова изрека.↩ Назад на место у тексту
- Атанасије, О оваплоћењу Речи — 6–9; 20,2–6. Светоотачки примарни текст; енглески превод NPNF; проверено: 6–9; 20,1–6↩ Назад на место у тексту
- Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, књига III — Књига III,25–27. Светоотачки примарни текст у енглеском преводу NPNF; проверено: III,25–28, нарочито 27↩ Назад на место у тексту
- Григорије Назијанзин, Беседа 45, Друга пасхална беседа — Беседа 45,22. Светоотачки примарни текст у енглеском преводу; проверено: XXI–XXIII, нарочито XXII↩ Назад на место у тексту
- Катихизис Католичке цркве, Исус је умро распет — Бр. 603–604; 614–617. Званични католички доктринарни текст; проверено: 602–606; 614–618↩ Назад на место у тексту
- Православна црква у Америци, Православна вера: Искупљење — Одељци о откупнини, Григорију и значењу цене. Православно катихетско самопредстављање на званичној страници OCA; проверено: увод и тумачење Исаије 53; пасуси о плаћању и откупнини; цитат Григорија и сопствено објашњење које следи↩ Назад на место у тексту