Слобода да се Богу служи телом и животом
Пост, једноставан живот и добровољна безбрачност могу бити израз озбиљног следовања Христу. Хришћанска слобода не чини такве вежбе сумњивим. Међутим, она штити од изједначавања људских правила с Божјим заповестима и од претварања посебних позива у општи критеријум духовне надмоћи. Зато пресудно питање гласи: да ли нека вежба служи вери у Христа и љубави према ближњем или постаје додатни услов Божјег прихватања и средство владања туђом савешћу?
1. Тимотеју 4: Не одбацивати Божје добре дарове
Павле у 1. Тимотеју 4,1–5 упозорава на учења која забрањују ступање у брак и употребу хране коју је Бог створио да се прима са захвалношћу. Његово образложење почива на теологији стварања: Божји дарови су добри. Побожност не настаје тако што се они начелно прогласе нечистим. Текст се тиме усмерава против религиозног обезвређивања творевине.
Ипак, било би погрешно сваког неожењеног свештеника или сваког човека који пости изједначити с тим лажним учитељима. Сам Павле препоручује безбрачност; Исус претпоставља пост. Привремено уздржање не одбацује добар дар. Зато протестант мора проверити стварно образложење: да ли се неки дар са захвалношћу користи или привремено не користи? Или се његова дозвољена употреба због додатног религиозног захтева сматра духовно мање вредном? Етикета не замењује ту проверу.
Колошанима 2: Строгост према телу не ствара светост
Колошанима 2,16–23 забрањује осуђивање хришћана због хране, пића и одређених дана. Павле супротставља Христа везивању за људске уредбе. Строга правила могу деловати мудро, смирено и захтевно, а ипак одводити од Главе, Христа. Зато спољашње одрицање није поуздан доказ унутрашњег обновљења.
Контекст истовремено спречава угодно погрешно тумачење. Колошанима 3,5–14 сасвим конкретно захтева да се одбаце блуд, похлепа, гнев и лаж, а да се обуку милосрђе, стрпљење и љубав. Алтернатива погрешној аскези није живот без самосавлађивања. То је живот одређен Христом, чија се озбиљност показује у послушности његовој речи. Ко строго пости, а презире друге, промашио је сврху; исто важи за онога ко својом слободом одбија сваку исправку.
Пост је библијски — одређени календар поста је засебно питање
У Матеју 6,16–18 Исус учи да се пости без јавног истицања себе. У Делима апостолским 13,1–3 заједнички пост прати молитву и слање Варнаве и Савла. Пост, дакле, може бити смислен и лично и заједнички. Међутим, Писмо тиме не даје аутоматски исту обавезност свакој касније развијеној забрани хране и календару.
Већ Дидахи прописује пост средом и петком. То је стварно рано сведочанство које не треба одбацити као средњовековни изум. Али историјско постојање правила још не одговара на питање да ли оно све хришћане неизменљиво обавезује по апостолском овлашћењу. За то би његов ауторитет требало додатно образложити. [1]
Поштено читати православно и католичко учење о посту
Православни увод OCA изричито пориче да глад надокнађује наше грехе. За то упућује на Христов крст, а пост описује као помоћ да даровано искупљење донесе плод у животу. Његов практични приказ садржи утврђена времена поста, али узима у обзир личне околности и упозорава на ситничави легализам. Поштена критика не сме од тога правити исповедање самоискупљења. [2] [3]
И католичко црквено право разликује општи позив на покајање од конкретних прописа. Одређује покајничке дане и обавезе поста, али под одређеним предусловима допушта разрешења и препушта бискупским конференцијама ближе одредбе и заменске облике. Овде је заиста реч о црквено обавезујућој дисциплини, а истовремено о променљивим прописима. Протестантско узвратно питање тиче се овлашћења и границе тог обавезивања, а не измишљене католичке тврдње да је месо само по себи зло. [4]
Римљанима 14: Обзир без владања савешћу
Римљанима 14,1–6 обраћа се обема странама: ко једе, не треба да презире онога који се уздржава; ко се уздржава, не треба да осуђује онога који једе. Обојица могу захваљивати Богу. Сигурност да је Бог прихватио другога ограничава наш захтев да га оцењујемо према својим правилима о храни. Лично уверење строжег хришћанина тиме не постаје закон за све.
Према Римљанима 14,13–23, слобода се ипак не сме користити без љубави. Хришћани не треба никога да наводе да поступа против своје савести. Обзир може захтевати добровољно уздржање. Савест при томе није непогрешива: она треба да учи из Божје речи. Слабији се може заштитити, а да његова бојазан не постане трајна владајућа норма над заједницом. Ово разликовање штити и од надмености и од религиозног притиска.
1. Коринћанима 7: Безбрачност као дар и савет
Павле цени безбрачност и наводи њене предности за неподељену службу. Али упућује и на различите дарове, садашњу невољу и личне околности. Ко ступа у брак, не греши; ко не може да се уздржава, треба да ступи у брак. Чак и привремено брачно уздржавање захтева узајамну сагласност. Његов савет треба да помогне, а не да наметне замку (1. Коринћанима 7,5–9.25–35).
Ни његови искази да је останак у безбрачности бољи и срећнији не смеју бити прећутани (1. Коринћанима 7,38–40). Они стоје унутар наведених услова. Препорука због посебних могућности службе не утемељује аутоматски обавезу за сваког прикладног вођу заједнице. И Матеј 19,11–12 повезује одрицање од брака с дарованом способношћу. Зато добровољна безбрачност заслужује поштовање; не мора ни да буде прописана свима ни да се сажаљева као непотпун живот.
Ни монаштво не сме уопштено бити изједначено с презиром према творевини. OCA га описује као посебан лични позив и изричито не као неопходно обележје хришћанског живота. Молитва и једноставан заједнички живот могу бити вредни. Међутим, улазак у манастир сам по себи не чини човека светијим од верне службе у породици и занимању. Историјске тврдње о пореклу захтевају конкретне доказе; сама сличност појединих облика уздржања с другим религијама не доказује зависност. [5]
Шта Католичка црква учи о целибату
Исказ „Католички свештеници никада не смеју бити ожењени“ је погрешан. Катихизис описује целибат као уобичајен услов приступа рукоположеној служби Латинске цркве, с изузетком сталних ђакона. Истовремено признаје ожењене свештенике источних цркава. Рукоположење ожењених мушкараца треба разликовати од склапања брака после рукоположења. [6]
Други ватикански сабор изричито изјављује да безбрачност није захтевана самом природом свештенства. Он цени ожењене источне свештенике, а ипак потврђује латински поредак целибата. Спор се, према томе, тиче дисциплинског услова приступа, а не тврдње да ожењен човек по својој природи никада не може бити свештеник. [7]
Тридентски сабор, међутим, на заседању 24, у канону 9, брани обавезаност законом о рукоположењу и свечаним заветом целомудрености; канон 10 потврђује предност девствености или безбрачности у односу на брак. При томе исти сабор убраја брак међу свете тајне. Из тога се не може извести општи католички презир према браку. Протестанти могу признати стварне предности службе неожењеног човека, а ипак питати да ли опште више вредновање и обавезујућа препрека приступу довољно чувају лични дар и отворен апостолски савет. [8]
Ожењене вође заједница апостолски су посведочене
1. Тимотеју 3,2–5 претпоставља да надгледник може бити ожењен и имати децу; његово управљање домом чак је подручје провере. То не захтева нужно да сваки вођа мора ступити у брак. Али искључује тврдњу да су брак и служба духовног вођства начелно неспојиви. 1. Коринћанима 9,5 наводи право да се са собом поведе верујућа супруга и упућује на друге апостоле и Кифу.
Православна пракса, у складу с тим, допушта рукоположење ожењених мушкараца за свештенике и ђаконе. То разликује од касније женидбе после рукоположења и бира епископе међу неожењеним мушкарцима или удовцима. OCA изричито описује ове разлике. Зато се западна критика целибата не сме неизмењено пренети на све православне службе. [9]
Зар Црква не сме да успостави обавезујући поредак?
Најснажнији приговор гласи: нико нема право да захтева рукоположење; заједнице смеју проверавати предуслове и давати облик заједничким вежбама. То је тачно. 1. Коринћанима 14,40 захтева поредак, а 1. Петрова 5,1–5 повезује одговорно вођство с потчињавањем. Заједничко време молитве није већ легализам. И добровољно преузете обавезе треба озбиљно схватити.
Овлашћење за проверу, међутим, није неограничена власт. Људски пореци остају везани Божјом речју. Општа забрана приступа ожењеним, библијски прикладним мушкарцима, с обзиром на апостолске примере, захтева више од позивања на црквену надлежност. Исто тако, правило поста мора се оценити према томе да ли служи као корисна заједничка вежба или због хране која је сама по себи дозвољена осуђује хришћанина кога је Бог прихватио. Тврдња о духовном ауторитету сама по себи још не одговара на ово суштинско питање.
Календар и врста хлеба: Које разлике заиста раздвајају?
Спор о празничним данима или квасном и бесквасном хлебу за Вечеру Господњу може бити повезан с тешким осудама. Пре него што се из тога изведе суд о целим црквама, морају се проверити формулација, порекло, домет важења и стварна рецепција наведеног документа. Осуда пренета у полемичком спису сама по себи не доказује ни свецрквену обавезност ни вечну пропаст сваког хришћанина који поступа другачије.
Званични наставни приручник OCA описује заједнице са старим и новим календаром унутар истог заједништва OCA. При томе разликује календар непокретних празника од израчунавања васкршњег круга. Из тога не следи да свака заједница може поступати произвољно. Али то побија уопштену тврдњу да различити календари унутар православља нужно значе губитак црквеног заједништва. [10]
И код врсте хлеба потребна је прецизност. Фирентински декрет о унији од 6. јула 1439. признаје Евхаристију и с квасним и с бесквасним пшеничним хлебом и захтева да свештеници следе одговарајући источни или западни обичај. Текст потврђује католичко признавање оба облика; не сме се представити као доказ данас општеприхваћеног православног консензуса. [11]
Литургијски поредак и услов спасења, према томе, треба држати одвојено. Римљанима 14 и Колошанима 2 не решавају свако историјско питање о Вечери Господњој. Али захтевају образложење пре него што се хришћани осуде због спољашњих правила о храни или календару. Питање остаје: који би апостолски доктринарни садржај управо том различитом праксом заиста био порекнут?
Духовна вежба на темељу дароване благодати
Према Ефесцима 2,8–10, спасење је Божји дар који се прима вером; добра дела припадају животу с Христом који следи. Молитва, уздржање и самосавлађивање озбиљни су задаци следовања Христу. Међутим, они нити стичу ослобађање од осуде нити допуњују Христово довољно дело. Посвећење, очинско васпитавање и награда треба да се разликују од стицања вечног живота.
Узвратно питање важи за све конфесије: која апостолска заповест чини управо ово конкретно правило обавезујућим за савест? И да ли се исти критеријум примењује и на сопствену заједницу? Протестантски прописи о одећи, забране у слободном времену или очекивања у погледу брачног стања такође морају подлећи провери. Слобода под Христом показује се у томе да озбиљно схватамо његове заповести, са захвалношћу примамо његове добре дарове и једни другима не намећемо додатне услове спасења.
Извори и поткрепљења
Бројеви у тексту упућују на конкретно место у извору. Повезана издања претежно су на енглеском. Овај чланак је превод немачког рада.
- Дидахи — Поглавља 7–8, посебно 8. Ранохришћански црквени поредак у енглеском преводу; поглавље 8 о посту и молитви, 9–10 о Вечери и 14 о недељном сабирању. Историјски жртвени језик треба разликовати од каснијих догматских прецизирања.↩ Назад на место у тексту
- Православна црква у Америци: Пост — Пасуси о сврси, надокнади за грехе и плоду поста. Православно катихетско самопредстављање о сврси поста; пориче да је глад надокнада за грехе.↩ Назад на место у тексту
- Православна црква у Америци: Посни и мрсни периоди у Цркви — Одељци о изузецима и легализму. Званични практични приказ с правилима поста, изузецима и изричитим упозорењем на легализам; наведене су регионалне разлике.↩ Назад на место у тексту
- Законик канонског права: Света времена и покајнички дани — Кан. 1245 и 1249–1253. Званични католички правни текст; кан. 1245 и 1249–1253. Заједничка дисциплина, разрешења и надлежности бискупских конференција.↩ Назад на место у тексту
- Православна црква у Америци: Монаштво — Увод и пасуси о личном позиву. Православно катихетско самопредстављање; посебан лични позив, а не неопходан предуслов хришћанског живота.↩ Назад на место у тексту
- Катихизис Католичке цркве: Примање свете тајне рукоположења — Бр. 1579–1580. Званични католички доктринарни приказ, бр. 1579–1580; разликовати латинску и источну дисциплину.↩ Назад на место у тексту
- Други ватикански сабор: Presbyterorum ordinis — Бр. 16. Декрет о служби и животу свештеника (1965), бр. 16; целибат није захтеван самом природом свештенства, али је латинска дисциплина ипак потврђена.↩ Назад на место у тексту
- Тридентски сабор, заседање XXIV (1563) — Заседање XXIV, канони 1, 9–10. Учење о светој тајни брака и канони 1, 9–10; примарни текст у енглеском преводу.↩ Назад на место у тексту
- Православна црква у Америци: Рукоположење — Одељци о епископима, свештеницима и ђаконима. Православно катихетско самопредстављање; одељци о епископима, ожењеним свештеницима и ђаконима.↩ Назад на место у тексту
- Православна црква у Америци: Основна православна хришћанска веровања (2023) — Поглавље 4, штампане странице 61–62; странице PDF-а 77–78. Званични наставни приручник, верзија 1.1; поглавље 4, штампане странице 61–62 (странице PDF-а 77–78). Заједнице са старим и новим календаром унутар OCA и разликовање непокретних празника и васкршњег круга.↩ Назад на место у тексту
- Фирентински сабор: Декрет о унији од 6. јула 1439 — Заседање 6, дефиниција од 6. јула 1439, одељак о квасном и бесквасном пшеничном хлебу. Примарни текст у енглеском преводу, заседање 6; признавање квасног и бесквасног пшеничног хлеба уз очување одговарајућег обичаја. Није доказ данашњег општеправославног консензуса.↩ Назад на место у тексту