Извори и подаци о књизи

Текст књиге · 4., исправљено издање 2026

Библиографија

Anderson, James N.; Welty, Greg: „The Lord of Non-Contradiction: An Argument for God from Logic“, необјављени рукопис. Доступно на интернету: https://www.proginosko.com/docs/The_Lord_of_Non-Contradiction.pdf (приступљено 14.09.2025).

Bahnsen, Greg L.: Presuppositional Apologetics: Stated and Defended. Приредио Joel McDurmon. Powder Springs, GA; Nacogdoches, TX: American Vision; Covenant Media Press, 2008.

Bormann, Lukas: Der Brief des Paulus an die Kolosser. Leipzig: Evangelische Verlagsanstalt, 2012.

Chatraw, Joshua D.; Allen, Mark D.: Apologetics at the Cross: An Introduction for Christian Witness. Grand Rapids, MI: Zondervan, 2018.

Cheung, Vincent: Captive to Reason. без места издања, 2004.

Cheung, Vincent: Systematic Theology. 2. издање. Boston, MA: Reformation Online, 2005.

Cheung, Vincent: The View from Above. Boston, MA: Vincent Cheung, 2006.

Clemens von Alexandrien: Teppiche (Stromata). Bibliothek der Kirchenväter. Bellingham, WA: Logos Bibelsoftware, 2024.

Davis, Oshea: The Undefeatable Worldview. Ауторско издање, 2014.

DeMar, Gary (ур.): Pushing the Antithesis: The Apologetic Methodology of Greg L. Bahnsen. Powder Springs, GA: American Vision, 2007.

Dever, Mark: 9 Merkmale einer gesunden Gemeinde. 4. издање. Waldems: 3L Verlag, 2018.

Dennison, William; Kloosterman, Nelson; Smith, Guy Prentiss (ур.): In Defense of the Eschaton. Essays in Reformed Apologetics. Eugene, OR: Wipf and Stock, 2015.

Dockery, David S.; Wax, Trevin: Christian Worldview Handbook. Nashville, TN: Holman Reference, 2019.

Duffy, R. Michael: „Review of Worldviews in Conflict: Choosing Christianity in a World of Ideas by Ronald H. Nash“. У: Journal of the Grace Evangelical Society 9/17 (1996).

Euklid: Euclid’s Elements. Приредио Thomas L. Heath. Том 1. Medford, MA: Dover, 1956.

Evans, C. Stephen: Pocket Dictionary of Apologetics & Philosophy of Religion. Downers Grove, IL: InterVarsity Press, 2002.

Fesko, John V.: Reforming Apologetics: Retrieving the Classic Reformed Approach to Defending the Faith. Grand Rapids, MI: Baker Academic, 2019.

Fiedrowicz, Michael: Handbuch der Patristik. Freiburg im Breisgau; Basel; Wien: Herder, 2010.

Figl, Johann; Hübner, Hans; Wenz, Gunther (ур.): „Offenbarung“. У: Hans Dieter Betz; Don S. Browning; Bernd Janowski; Eberhard Jüngel (ур.): Religion in Geschichte und Gegenwart. 4. издање. Tübingen: Mohr Siebeck, 2003.

Frame, John M.: The Doctrine of the Knowledge of God. A Theology of Lordship. Phillipsburg, NJ: P&R Publishing, 1987.

Frame, John M.: Cornelius Van Til: An Analysis of His Thought. Phillipsburg, NJ: P&R Publishing, 1995.

Freudenberg, Matthias: Der uns lebendig macht. Der Heilige Geist in Leben, Glaube und Kirche. Neukirchen-Vluyn: Neukirchener Verlag, 2018.

Geisler, Norman L.; Saleeb, Abdul: Answering Islam. The Crescent in Light of the Cross. 2. издање. Grand Rapids, MI: Baker Books, 2002.

Gottschalk, Linda: „Van Til, Cornelius“. У: Ed Hindson; Ergun Caner (ур.): The Popular Encyclopedia of Apologetics. Surveying the Evidence for the Truth of Christianity. Eugene, OR: Harvest House Publishers, 2008.

Grudem, Wayne: Biblische Dogmatik. Eine Einführung in die Systematische Theologie. Превод: Volker Jordan. Theologisches Lehr- und Studienmaterial des Martin Bucer Seminars, Том 29. Bonn; Hamburg: VKW; arche-medien, 2013.

Gropheim, Michael: „Nihilismus“. У: Hans Dieter Betz; Don S. Browning; Bernd Janowski; Eberhard Jüngel (ур.): Religion in Geschichte und Gegenwart. 4. издање. Tübingen: Mohr Siebeck, 2003.

Hansberger, Andreas: „Induktion“. У: Albert Franz; Wolfgang Baum; Karsten Kreutzer (ур.): Lexikon philosophischer Grundbegriffe der Theologie. Freiburg im Breisgau; Basel; Wien: Herder, 2007.

Harper, Thomas: The Metaphysics of the School. Том 1. London: Macmillan and Co., 1879-1884.

Hund, Johannes: „Gründliche, reine, richtige und abschließende Wiederholung und Erklärung etlicher Artikel der Augsburger Konfession“. У: Johannes Hund; Hans-Otto Schneider (ур.): Unser Glaube. Die Bekenntnisschriften der evangelisch-lutherischen Kirche. 2. издање. Gütersloh: Gütersloher Verlagshaus, 2021.

Hunt, June: Schlüssel zur biblischen Seelsorge. Том 1-5. Straubing: Precept Ministries International, 2006-2008.

Jones, Mark; Beeke, Joel R.: Systematische Theologie der Puritaner. Превод: Wilhelm Schneider. Waldems: 3L Verlag, 2019.

Jung, Friedhelm: Glaube kompakt. Grundzüge biblischer Dogmatik. 4., поправљено и проширено издање. Bornheim; Bonn: Lichtzeichen Verlag, 2018.

Kaldewey, Jens: Römer. Die Bibel für Kopf und Herz (Der Bibletunes-Kommentar). Интернет публикација. Bibletunes.de; Faithlife, 2022.

Lewis, Clive Staples: „Is Theology Poetry?“ У: исти аутор: They Asked for a Paper. London: Geoffrey Bles, 1962.

Lewontin, Richard: „Billions and Billions of Demons“. У: The New York Review of Books, 9. јануар 1997, стр. 31. Приказ књиге Carl Sagan: The Demon-Haunted World: Science as a Candle in the Dark.

Linnemann, Eta: Bibelkritik auf dem Prüfstand. Wie wissenschaftlich ist die „wissenschaftliche Theologie“?, поправљено издање. Nürnberg: VTR, 2012.

Lisle, Jason: Eine Frage der Logik. Warum der Glaube an die Bibel die Grundlage rationalen Denkens ist. Bielefeld: Christliche Literatur-Verbreitung, 2022.

Lloyd-Jones, David Martyn: Gott der Heilige Geist. Превод: Volker Jordan. 3. издање. Friedberg: 3L Verlag, 2016.

Luther, Martin: „Disputation gegen die scholastische Theologie“. У: Wilfried Härle; Johannes Schilling; Günther Wartenberg (ур.): Der Mensch vor Gott. Deutsche Texte. Превод: Wilfried Härle. Том 1. Leipzig: Evangelische Verlagsanstalt, 2006.

MacArthur, John Jr.; Colson, Charles W.; et al.: Think Biblically! Recovering a Christian Worldview. Wheaton, IL: Crossway, 2003.

MacDonald, William: Kommentar zum Neuen Testament. 7. издање. Bielefeld: Christliche Literatur-Verbreitung, 2018.

Melanchthon, Philipp: Schule und Universität, Philosophie, Geschichte und Politik. Приредили Michael Beyer; Stefan Rhein; Günther Wartenberg. 2., исправљено издање. Том 1. Leipzig: Evangelische Verlagsanstalt, 2011.

Miller, Tim: „A Critique of David Hume’s On Miracles“. У: Maranatha Baptist Theological Journal 3/1 (2013).

Moreland, James Porter: „How Theistic Evolution Kicks Christianity out of the Plausibility Structure and Robs Christians of Confidence That the Bible Is a Source of Knowledge“. У: James Porter Moreland; Stephen C. Meyer; Christopher Shaw; Ann K. Gauger; Wayne Grudem (ур.): Theistic Evolution. A Scientific, Philosophical, and Theological Critique. Wheaton, IL: Crossway, 2017.

Morey, Robert A.: The Trinity: Evidence and Issues. Iowa Falls, IA: World Publishing, 1996.

Mühe, Ralf: Das Johannes-Evangelium. 2. издање. Marienheide: BLB, 2020.

Müller, Klaus: „Grund (G.) / Kausalität (K.) / Ursache - Wirkung (UW.)“. У: Albert Franz; Wolfgang Baum; Karsten Kreutzer (ур.): Lexikon philosophischer Grundbegriffe der Theologie. Freiburg im Breisgau; Basel; Wien: Herder, 2007.

Nichols, Larry A.; Mather, George A.; Schmidt, Alvin J.: Encyclopedic Dictionary of Cults, Sects, and World Religions. Grand Rapids, MI: Zondervan, 2006.

Pearcey, Nancy: Saving Leonardo. A Call to Resist the Secular Assault on Mind, Morals, and Meaning. Nashville, TN: B&H Books, 2010.

Pearcey, Nancy; Johnson, Phillip E.: Total Truth. Liberating Christianity from Its Cultural Captivity. Wheaton, IL: Crossway, 2005.

Ridderbos, Herman: Begründung des Glaubens. Heilsgeschichte und Heilige Schrift. Превод: Joachim Guhrt; Ron Kubsch. 1. издање. Bad Oeynhausen: Verbum Medien, 2025.

Rienecker, Fritz; Maier, Gerhard; Böhlemann, Helmut; et al.: „Elemente“. У: Lexikon zur Bibel. Witten: SCM R. Brockhaus, 2017.

Russell, Bertrand: Probleme der Philosophie. 2. издање. Hamburg: Rowohlt, 2003.

Rushdoony, Rousas John: By What Standard? An Analysis of the Philosophy of Cornelius Van Til. Vallecito, CA: Ross House Books, 1995.

Schirrmacher, Thomas: Die Vielfalt biblischer Sprache. Bonn: VKW, 2017.

Schirrmacher, Thomas; Wünch, Hans-Georg (ур.): Das Gesetz der Liebe: Gott - Glaube - Ethik. Том 1. 6. издање. Nürnberg; Hamburg: RVB; VTR, 2020.

Senn, Felix: Verantwortet Glauben. Fundamentaltheologie. Том V. Zürich: Theologischer Verlag Zürich, 2016.

Sjöstedt-H., Peter: Neo-Nihilism: The Philosophy of Power. Kindle издање, 22. април 2015. ASIN: B00HN844QI.

Sproul, Robert Charles: Gibt es Gott? Приредили Florian Gostner. Превод: Katie Domke. Fragen zum christlichen Glauben. 1. издање. Bad Oeynhausen: Verbum Medien, 2022.

Thomas von Aquin: Summa contra gentiles. Том 5. Превод: Fathers of the English Dominican Province. London: Burns Oates & Washbourne, 1924.

Vorgrimler, Herbert: „Apologetik“. У: Neues Theologisches Wörterbuch. Freiburg im Breisgau; Basel; Wien: Herder, 2008.

Vorgrimler, Herbert: „Nihilismus“. У: Neues Theologisches Wörterbuch. Freiburg im Breisgau; Basel; Wien: Herder, 2008.

Vorgrimler, Herbert: „Prinzip“. У: Neues Theologisches Wörterbuch. Freiburg im Breisgau; Basel; Wien: Herder, 2008.

Vorgrimler, Herbert: „Relativismus“. У: Neues Theologisches Wörterbuch. Freiburg im Breisgau; Basel; Wien: Herder, 2008.

Vorgrimler, Herbert: „Skepsis, Skeptizismus“. У: Neues Theologisches Wörterbuch. Freiburg im Breisgau; Basel; Wien: Herder, 2008.

Wagner, Harald: Dogmatik. Kohlhammer Studienbücher Theologie, Том

18. Stuttgart: W. Kohlhammer, 2003.

Wendel, Saskia: „Regressus ad infinitum“. У: Albert Franz; Wolfgang Baum; Karsten Kreutzer (ур.): Lexikon philosophischer Grundbegriffe der Theologie. Freiburg im Breisgau; Basel; Wien: Herder, 2007.

Więckowski, Bartosz: „Relativ / Relativismus“. У: Albert Franz; Wolfgang Baum; Karsten Kreutzer (ур.): Lexikon philosophischer Grundbegriffe der Theologie. Freiburg im Breisgau; Basel; Wien: Herder, 2007.

Więckowski, Bartosz: „Prinzip“. У: Albert Franz; Wolfgang Baum; Karsten Kreutzer (ур.): Lexikon philosophischer Grundbegriffe der Theologie. Freiburg im Breisgau; Basel; Wien: Herder, 2007.

Фусноте

1 Уп. John MacArthur Jr. и др., Think Biblically! Recovering a Christian Worldview, Wheaton: Crossway, 2003, стр. 11-13; R. Michael Duffy, „Review of Worldviews in Conflict: Choosing Christianity in a World of Ideas by Ronald H. Nash“, у: Journal of the Grace Evangelical Society, том 9, бр. 17 (1996), стр. 84. Роналд Неш описује поглед на свет као мисаони модел поретка помоћу ког човек - свесно или несвесно - разврстава све што верује, доживљава и разуме. То је унутрашња мрежа помоћу које тумачимо и процењујемо свет. Према Нешу, сваки поглед на свет почиње претпоставкама, дакле уверењима која се не доказују најпре, него се прихватају као полазиште. За њега хришћански поглед на свет почива на двема таквим основним претпоставкама: да постоји вечни, лични, троједини Бог Творац - и да се тај Бог открио у непогрешивој и безгрешној Библији.

↩ Назад на место фусноте 1 у тексту

2 Уп. Nancy Pearcey, Saving Leonardo: A Call to Resist the Secular Assault on Mind, Morals, and Meaning, Nashville: B&H Books, 2010, поглавље 3 („Sex, Lies, and Secularism“), посебно одељке „PoMoSexual Alienation“ и „Bodies Matter“. Пирси се овде ослања на појам „fact/value split“ Френсиса Шефера и показује како га постмодернизам не разрешава, него радикализује: биолошка стварност тела (чињеница) подређује се субјективном тумачењу (вредност). Род постаје слободна, флуидна конструкција, потпуно одвојена од физичке анатомије. Човек се отуђује од сопственог тела и живи против Богом датог поретка творевине. Тело губи достојанство јер се пориче његово Богом одређено значење. Библијска антропологија, насупрот томе, поштује телесни идентитет као Божји дар и израз боголикости (уп. Пс 139; 1Мој 2,23; Мт 19,6). Пирси овде говори о метафизичкој изгубљености - последици не само моралног него и светоназорског завођења.

↩ Назад на место фусноте 2 у тексту

3 Уп. C. Stephen Evans, Pocket Dictionary of Apologetics & Philosophy of Religion, Downers Grove: InterVarsity Press, 2002, стр. 79. Натурализам је светоназорски став који полази од тога да постоји само природа. То значи да се све што је стварно може објаснити природним узроцима и законитостима. Натуралисти зато по правилу одбацују постојање Бога, натприродних бића или живота после смрти и ограничавају се на оно што је материјално опазиво и научно сазнатљиво.

↩ Назад на место фусноте 3 у тексту

4 Уп. Bartosz Więckowski, „Relativ / Relativismus“, у: Lexikon Philosophischer Grundbegriffe der Theologie, приредили Albert Franz и др., Freiburg и др.: Herder, 2007, стр. 346. Релативизам је уверење да појмови попут истине или морала нису општеважећи, него зависе од културних, историјских или личних околности. Релативисти одбацују апсолутна мерила и уместо тога наглашавају да је свако вредновање обликовано датим становиштем - било васпитањем, духом времена или друштвеним утицајима.

↩ Назад на место фусноте 4 у тексту

6 Уп. Fritz Rienecker и др., „Elemente“, у: Lexikon zur Bibel, Witten: SCM R. Brockhaus, 2017, стр. 273; Thomas Schirrmacher, Die Vielfalt biblischer Sprache, Bonn: VKW, 2017, стр. 94; Michael Fiedrowicz, Handbuch der Patristik, Freiburg и др.: Herder, 2010, стр. 614; Lukas Bormann, Der Brief des Paulus an die Kolosser, Leipzig: Evangelische Verlagsanstalt, 2012, стр. 130. Израз „елементи света“ (τὰ στοιχεῖα τοῦ κόσμου) у Колошанима 2,8 означава основна световна начела мишљења која стоје насупрот Христу. Првобитно се тиме мислило на најситније градивне делове или основне силе видљивог света. У религијском контексту они су често схватани као натприродне силе којима су људи били потчињени. Павле у Посланици Колошанима упозорава да човек не допусти да га заробе те прехришћанске и безбожне структуре, било кроз филозофију, људско предање или култна правила. Одлучујуће је: ти начини мишљења делују духовно и дубокоумно, али су на крају празни јер не полазе од Христа. У контексту твоје књиге овај стих упечатљиво показује да увек постоје само две могућности: или поглед на свет „по елементима света“ - или „по Христу“.

↩ Назад на место фусноте 6 у тексту

8 Уп. June Hunt, Schlüssel zur biblischen Seelsorge, том 1-5, Straubing: Precept Ministries International, 2006-2008; Herbert Vorgrimler, „Apologetik“, у: Neues Theologisches Wörterbuch, Freiburg и др.: Herder, 2008, стр. 52; Mark Dever, 9 Merkmale einer gesunden Gemeinde, 4. изд., Waldems: 3L Verlag, 2018, стр. 140. Апологетика је област теологије која се бави разумном и образложеном одбраном хришћанске вере. Појам потиче од грчког apologia, што значи „одбрана“ или „одговор“. Циљ је показати да је вера у Бога, Библију и Исуса Христа истинита и одржива, а не неразумна. Она одговара на приговоре, разјашњава неспоразуме и показује унутрашњу логику јеванђеља. При том апологетику не треба изједначавати с евангелизацијом. Она жели да припреми тло како би се јеванђеље уопште могло разумети и прихватити. У овој књизи служи управо тој сврси: уклања погрешне мисаоне претпоставке и позива да се библијски поглед на свет препозна као једини одрживи темељ истине, смисла и наде.

↩ Назад на место фусноте 8 у тексту

9 Уп. Gary DeMar (ур.), Pushing the Antithesis: The Apologetic Methodology of Greg L. Bahnsen, Powder Springs: American Vision, 2007, стр. 30; Greg L. Bahnsen, Presuppositional Apologetics: Stated and Defended, приредио Joel McDurmon, Powder Springs / Nacogdoches: American Vision / Covenant Media Press, 2008, стр. 127; John M. Frame, The Doctrine of the Knowledge of God, Phillipsburg: P&R Publishing, 1987, стр. 125-126; William MacDonald, Kommentar zum Neuen Testament, 7. изд., Bielefeld: CLV, 2018, стр. 1325. Пресупозициона апологетика полази од тога да у мишљењу нема неутралног полазишта. Сваки човек има основне претпоставке из којих процењује свет, чак и када себе сматра „објективним“ или „отвореним“. Библија показује да Бог као Господ и власник целокупне творевине полаже право на свако мишљење. Зато би било противречно расправљати о Богу из привидно неутралне перспективе, као да је његово постојање упитно. Хришћани треба да полазе од апсолутног ауторитета и истине његовог откривења, а не да аргументују као да је Божја реч само једна могућност међу многима. Неутралност би у овом случају већ била сврставање, али против Бога. У овом виђењу свако суочавање с Божјом речју јесте одлука: или човек признаје Христа као Спаситеља или га сусреће као Судију. Средњег положаја нема.

↩ Назад на место фусноте 9 у тексту

11 И у математици су докази могући само ако се пође од одређених основних претпоставки које се саме не доказују. У класичној геометрији познати аксиом паралелности такво је недоказиво полазиште. Поједностављено, он каже да за дату праву и тачку изван те праве постоји тачно једна паралела. Тај аксиом не може се извести из других претпоставки и једноставно се поставља као основа. У савременој математици Цермело-Френкелова теорија скупова (с аксиомом избора) чини најраспрострањенији темељ. Она одређује основна правила по којима се поступа са скуповима - основним градивним елементима математике. Сваки математички доказ, дакле, претпоставља систем аксиома који се прихвата уместо да се преиспитује. Без те „вере“ у аксиоме не би се могла извести ниједна теорема (доказани математички став). Тиме управо математика потврђује да и њени наизглед чисто рационални резултати у крајњој линији почивају на претпостављеној вери.

↩ Назад на место фусноте 11 у тексту

13 Уп. Philipp Melanchthon, Schule und Universität, Philosophie, Geschichte und Politik, приредили Michael Beyer, Stefan Rhein и Günther Wartenberg, 2., испр. изд., том 1, Leipzig: Evangelische Verlagsanstalt, 2011, стр. 162; Clemens von Alexandrien, Teppiche (Stromata), Bibliothek der Kirchenväter, Bellingham, WA: Logos Bibelsoftware, 2024, стр. 379; Andreas Hansberger, „Induktion“, у: Lexikon philosophischer Grundbegriffe der Theologie, приредили Albert Franz, Wolfgang Baum и Karsten Kreutzer, Freiburg и др.: Herder, 2007, стр. 207; Martin Luther, „Disputation gegen die scholastische Theologie“, у: Der Mensch vor Gott: Deutsche Texte, приредили Wilfried Härle, Johannes Schilling и Günther Wartenberg, Превод: Wilfried Härle, том 1, Leipzig: Evangelische Verlagsanstalt, 2006, стр. 27. Аристотел је увидео да се знање не може бесконачно изводити уназад. Ако се при сваком питању о доказу поново тражи доказ тог доказа, никада се не стиже до краја. Зато су потребна прва начела. Називао их је archē, што значи „почетак“, а истовремено и „власт“. Смисао је: постоје полазишта која истовремено имају водећу снагу. Та начела се не доказују - сваки доказ их већ претпоставља. Она су као темељ куће: носи целину, а да сам не буде поново подупрт. Меланхтон је преузео ту мисао и објаснио је помоћу геометрије. Тамо постоје начела попут „Целина је већа од дела“. Она стоје на почетку, непосредно се увиђају, а одатле се развија цео систем доказа. Тако је са свим наукама: потребна су полазишта која се сама не изводе претходно. Климент Александријски је додатно разјаснио да се на сва питања не може одговорити на исти начин. Нека се могу разјаснити чулним опажањем, на пример: „Да ли је јуче падала киша?“ Друга, међутим, задиру у моралне или духовне области. Питање Божјег провиђења за њега није само теоријски проблем, него питање код ког одбацивање заслужује укор јер изражава став према Богу. То показује: сазнање се тиче и наше одговорности пред Богом, а не само неутралних чињеница. У научну методу Аристотел је убрајао и индукцију - пут од појединачног ка општем. Посматрају се многи појединачни случајеви и из њих се изводи опште правило. На пример: „Сви лабудови које сам видео су бели - дакле, сви лабудови су бели.“ Али индукција има границе: никада се не могу видети сви случајеви. Следећи лабуд могао би бити црн. Зато индукција даје корисну, али никада коначну извесност. У том светлу треба разумети и Лутерову критику. Рекао је да „целог Аристотела“ треба оставити по страни у теологији. Његова поента је била: оно што је корисно у филозофији и науци о природи није довољно за познање Бога. Бог се не може обухватити људском логиком или пуким посматрањем. За то је потребно Божје самооткривење у његовој Речи. Разум може служити, али не може бити крајњи извор истине о Богу.

↩ Назад на место фусноте 13 у тексту

14 Уп. Bertrand Russell, Probleme der Philosophie, 2. издање (Hamburg: Rowohlt, 2003), стр. 54-62. Бертранд Расел је веома јасно именовао проблем индукције. Кад год из онога што смо до сада видели закључујемо шта ће се догодити сутра или у будућности, доносимо индуктивни закључак. На пример: „Сунце је до сада излазило сваког јутра, дакле изаћи ће и сутра.“ То звучи саморазумљиво - али није логички нужно. Зашто? Зато што тај закључак претпоставља да ће се природа и у будућности понашати као у прошлости. А управо то начело - да се природа одвија једнообразно и правилно - не можемо доказати, а да га већ прећутно не претпоставимо. Не можемо из искуства доказати да је искуство поуздано. Један пример: замисли да неко каже: „Пошто је ватра до сада увек била врућа, биће врућа и следећи пут.“ Та мисао почива на томе да се ватра увек понаша исто. Али то је само очекивање, а не логичка нужност. Можда би следећа ватра (теоријски замишљено) одједном била хладна. Ми само верујемо да тако неће бити. Расел показује: то уверење није резултат логике. Оно пре произлази из навике нашег мишљења. Навикли смо да из образаца закључујемо о понављањима. Али никада не можемо доказати да тако мора бити. Последица: сваки индуктивни закључак у крајњој линији је корак вере. Уздамо се да ће се свет сутра понашати као јуче. Али то не можемо доказати.

↩ Назад на место фусноте 14 у тексту

15 Уп. Herbert Vorgrimler, Prinzip, у: Neues Theologisches Wörterbuch, Freiburg / Basel / Wien: Herder, 2008, стр. 520; Bartosz Więckowski, Prinzip, у: Lexikon Philosophischer Grundbegriffe der Theologie, приредио Albert Franz, Wolfgang Baum, Karsten Kreutzer, Freiburg / Basel / Wien: Herder, 2007, стр. 330; Euklid, Euclid’s Elements, приредио Thomas L. Heath, том 1, Medford (MA): Dover, 1956, стр. 121. У филозофији се често говори о „првим начелима“ или о „аксиомима“ када је реч о темељним полазиштима мишљења. Појмови су блиско повезани, али имају благо различита значења. Прво начело означава најпрви почетак или извор. Оно је попут камена темељца без ког цела грађевина не може стајати. Одговара на питање: одакле уопште могу почети да мислим и сазнајем? Аристотел га је називао archē - истовремено почетак и водећа снага. Аксиом означава начело које се не доказује, него претпоставља као саморазумљиво. У математици је то посебно јасно: Еуклид је своје „Елементе“ поставио на аксиоме као што је „Целина је већа од дела“. Нико то не може „доказати“ - непосредно се увиђа и на томе се гради све остало. Добар пример из свакодневице је спорт: ко игра тенис, мора прихватити правила већ унапред. Нико не може тек усред игре доказивати да је „лопта у ауту“ стварно „у ауту“. Без тих основних претпоставки тенис би био хаос, а не игра. Правила стоје на почетку и уопште омогућују игру. Слично је с мишљењем: пре него што расправљамо, претпостављамо ствари - логику, језик, смисао истине - иначе уопште не бисмо могли почети. Још је Аристотел разликовао: аксиоми важе опште, а хипотезе или дефиниције уже су одређене. У новом веку Декарт је од тога начинио свој познати захтев за несумњивим начелима, као у реченици „Мислим, дакле постојим“. И Кант се бавио том темом показујући да постоје начела која можемо схватити само самим разумом. Суштина је: ниједно мишљење не одвија се без полазишта. Не може се све бесконачно образлагати, иначе се никада не би дошло до резултата. Зато су сваком систему - било математици, природној науци или теологији - потребни аксиоми или прва начела. То значи: када говоримо о истини, морамо најпре поштено питати: који аксиом, које прво начело лежи у основи мог мишљења? Управо на тој тачки одлучује се да ли је поглед на свет одржив или се урушава у себи.

↩ Назад на место фусноте 15 у тексту

17 Уп. Herbert Vorgrimler, „Relativismus“, in Neues Theologisches Wörterbuch (Freiburg и др.: Herder, 2008), стр. 537. Релативизам означава учење да нема универзално важеће истине или морала, него да су свако сазнање и етика условљени субјективним и културним чиниоцима. У свом радикалном облику релативизам води у самопротивречност. Теолошки посматрано, противречи објективно постављеним истинама од пресудног значаја за спасење, попут Христовог васкрсења.

↩ Назад на место фусноте 17 у тексту

18 Richard Lewontin, „Billions and Billions of Demons“, у: The New York Review of Books, 9. јануар 1997, 31. Приказ књиге Carl Sagan, The Demon-Haunted World: Science as a Candle in the Dark. Енглески оригинал: „Our willingness to accept scientific claims that are against common sense is the key to an understanding of the real struggle between science and the supernatural. We take the side of science in spite of the patent absurdity of some of its constructs, in spite of its failure to fulfill many of its extravagant promises of health and life, in spite of the tolerance of the scientific community for unsubstantiated just-so stories, because we have a prior commitment, a commitment to materialism. [...] Moreover, that materialism is absolute, for we cannot allow a Divine Foot in the door.“

↩ Назад на место фусноте 18 у тексту

22 Уп. C. Stephen Evans, Pocket Dictionary of Apologetics & Philosophy of Religion, Downers Grove, IL: InterVarsity Press 2002, стр. 15. Према Имануелу Канту, „аутономија“ значи да човек следи морална правила зато што сам - својим разумом - препознаје шта је исправно, а не зато што му неко други то каже или зато што се нада користи. Ко поступа само из страха од казне или због награде, према Канту је „хетерономан“, дакле одређен споља. Неки савремени теолози из тога закључују да већ сама представа свемоћног Бога може угрозити нашу моралну слободу и зато „Бога“ тумаче само као симбол високих моралних идеала.

↩ Назад на место фусноте 22 у тексту

23 Уп. „Опширан пример расправе“ у петом поглављу, стр. 199. Измишљени дијалог с атеистом показује да само библијски поглед на свет пружа одрживу основу за логику, морал, истину и сазнање. Хришћанин разјашњава да атеиста додуше аргументује логички и морално, али његов сопствени поглед на свет не пружа довољно објашњење зашто би такве ствари уопште биле поуздане и обавезујуће. Разговор разјашњава зашто је Библија незаменљива као темељ мишљења и разумевања.

↩ Назад на место фусноте 23 у тексту

24 Уп. Herman Ridderbos, Begründung des Glaubens. Heilsgeschichte und Heilige Schrift, превод: Joachim Guhrt и Ron Kubsch, 1. изд., Bad Oeynhausen: Verbum Medien 2025, стр. 47. Реформатори су говорили о autopistia Писма (дословно: „сопствена веродостојност“). Тиме су мислили: Библија свој ауторитет доноси сама са собом, а не преузима га споља. Она је веродостојна зато што је Божја реч, а не зато што је Црква „овлашћује“. Ово виђење било је у јасној супротности с римокатоличким учењем које је Библију проглашавало ауторитативном зато што ју је Црква као такву признала. Реформатори попут Калвина, насупрот томе, наглашавали су: Библија сведочи сама о себи као Божјој речи. То самосведочанство, међутим, за човека постаје делотворно тек када Свети Дух отвори унутрашње очи (testimonium Spiritus Sancti), тако да човек препозна божанску светлост у Писму. Тиме постаје јасно: Писмо је објективно Божја реч, а Дух то чини субјективно извесним („субјективно извесно“ = лично препознавање, осведоченост и увереност у оно што објективно важи).

↩ Назад на место фусноте 24 у тексту

29 Уп. Gary DeMar (ур.), Pushing the Antithesis. The Apologetic Methodology of Greg L. Bahnsen, Powder Springs, GA: American Vision 2007, стр. 277; Saskia Wendel, „Regressus ad infinitum“, у: Albert Franz, Wolfgang Baum и Karsten Kreutzer (ур.), Lexikon philosophischer Grundbegriffe der Theologie, Freiburg/Basel/Wien: Herder 2007, стр. 340; Thomas Harper, The Metaphysics of the School, том 1, London: Macmillan and Co., 1879-1884, стр. 585-586. Под бесконачним регресом образложења подразумева се филозофски проблем да је сваком образложењу и самом потребно образложење, што се теоријски може настављати унедоглед. Без крајњег разлога или аксиома који се не доводи у питање, човек тако упада у бесконачан ланац оправдања који никада не води до одрживог темеља. Филозофија је овај проблем различито оцењивала: Кант је, на пример, разликовао Regressus (враћање у прошлост) и Progressus (напредовање у будућност). У критичком рационализму бесконачни регрес се наводи у „Минхаузеновој трилеми“ да би се показало да људска образложења завршавају или у кружном закључивању, бесконачном регресу или произвољном прекиду. Схоластичка традиција је, насупрот томе, наглашавала да такав бескрајан поступак може имати смисла само ако је укорењен у крајњем разлогу, тј. у самом Богу. У апологетској перспективи Бансена и Ван Тила бесконачни регрес се схвата као доказ да без божанског аксиома - Божјег откривења - нема могућности да се сазнање смислено утемељи: тек када се застане код Бога као апсолутног извора, регрес се прекида и сазнање постаје могуће.

↩ Назад на место фусноте 29 у тексту

31 Уп. Wayne Grudem, Biblische Dogmatik. Eine Einführung in die Systematische Theologie, превод: Volker Jordan, том 29, Theologisches Lehr- und Studienmaterial des Martin Bucer Seminars, Bonn/Hamburg: VKW; arche-medien 2013, стр. 729; D. Martyn Lloyd-Jones, Gott der Heilige Geist, превод: Volker Jordan, 3. изд., Friedberg: 3L Verlag 2016, стр. 37; Ralf Mühe, Das Johannes-Evangelium, 2. изд., Hauskreiswelt, Marienheide: BLB 2020, стр. 7. Јован 1,9 („истинита светлост која обасјава сваког човека“) много је разматран у теологији. У апологетици свесној претпоставки стих се схвата као указивање на универзално Христово дејство, а не као опште спасење. „Светлост“ се тумачи као врста основног сазнања које Бог даје сваком човеку - свест о истини, моралу и смислу. Грудем овде говори о деловању опште благодати које и неверницима омогућује да поступају морално или начелно схвате истину. Лојд Џоунс наглашава да је та „светлост“ повезана с деловањем Светог Духа у савести: и нехришћанин у дубини зна за добро и зло јер је Бог проговорио његовом срцу. Ралф Мие у свом коментару Јована указује да је сам Христос извор те светлости која је дата свим људима. У апологетици је овај стих зато важан што показује: сваки човек већ живи у подручју утицаја божанске истине. Ко пориче Бога, дакле, чини то у отпору светлости коју заправо познаје, а не у потпуном незнању.

↩ Назад на место фусноте 31 у тексту

34 Уп. Klaus Müller, „Grund (G.) / Kausalität (K.) / Ursache - Wirkung (UW.)“, у: Albert Franz, Wolfgang Baum и Karsten Kreutzer (ур.), Lexikon philosophischer Grundbegriffe der Theologie, Freiburg/Basel/Wien: Herder 2007, стр. 183; Harald Wagner, Dogmatik, том 18, Kohlhammer Studienbücher Theologie, Stuttgart: Verlag W. Kohlhammer 2003, стр. 432. Хјум је испитивао како долазимо до претпоставке узрока и последице. Његов резултат: никада не можемо опазити „нужну повезаност“, него само след догађаја. Пример: видимо како једна билијарска кугла удара другу и она се покреће. Али оно што посматрамо јесте само временски след - не „сила“ или „нужност“ због које други догађај нужно следи из првог. За Хјума „узрочност“ зато није објективно начело у стварности, него навикнути суд људског ума: пошто редовно видимо исте следове, очекујемо их и у будућности. Искуство, дакле, у најбољем случају даје правилности, али не и нужност. Тиме Хјум поставља питање може ли искуство носити и утемељити само себе као извор сазнања. Управо ту се показује граница емпиризма: ако искуство пружа само следове, али не и нужност, недостаје му темељ да сигурно утемељи опште истине или природне законе.

↩ Назад на место фусноте 34 у тексту

36 Уп. Herbert Vorgrimler, „Nihilismus“, у: Neues Theologisches Wörterbuch, Freiburg/Basel/Wien: Herder 2008, стр. 459-460; Michael Gropheim, „Nihilismus“, у: Hans Dieter Betz и др. (ур.), Religion in Geschichte und Gegenwart, Tübingen: Mohr Siebeck 2003, стр. 320; R. C. Sproul, Gibt es Gott?, приредили Florian Gostner, превод: Katie Domke, 1. изд., Fragen zum christlichen Glauben, Bad Oeynhausen: Verbum Medien 2022, стр. 70. Под нихилизмом се подразумева став који пориче смисао, истину и општеважеће вредности. Реч долази од латинског nihil = „ништа“. Описује уверење да су сва мерила, правила и животни циљеви изгубили важење, тако да остаје осећај празнине и бесмисла. Историјски се појам најпре јавио као оптужба против идеализма (то је био филозофски правац који је идеје и мишљење стављао изнад видљиве стварности). Касније су постојали различити облици нихилизма, на пример у романтизму (уметничком и књижевном покрету 19. века) или код Фридриха Ничеа, који је нихилизам схватао као уништавање „оностраних илузија“ (дакле, одбацивање натприродних нада). Филозоф Макс Штирнер отишао је још даље и одбацио сваку врсту спољне везаности или ауторитета („одређености споља“). Данас се нихилизам често схвата као супротност теизму, дакле уверењу да постоји лични Бог. За нихилисту, насупрот томе, важи: без Бога људски живот нема крајњи смисао.

↩ Назад на место фусноте 36 у тексту

37 Уп. Johann Figl и др., „Offenbarung“, у: Hans Dieter Betz и др. (ур.), Religion in Geschichte und Gegenwart, Tübingen: Mohr Siebeck 2003, стр. 462; Norman L. Geisler / Abdul Saleeb, Answering Islam. The Crescent in Light of the Cross, 2. изд., Grand Rapids, MI: Baker Books 2002, стр. 103; Friedhelm Jung, Glaube kompakt. Grundzüge biblischer Dogmatik, 4., попр. и прош. изд., Bornheim/Bonn: Lichtzeichen Verlag 2018, стр. 11. Према исламском разумевању, Куран је последње и савршено Божје откривење (al-wahy), које је Мухамед наводно примио надахнућем. Сматра се одразом небеске пракњиге која је откривана део по део и свеобухватним кодексом живота и понашања. Муслимани га истовремено схватају као потврду и усавршење претходних списа које обнавља „вечну Алахову истину“ и разрешава спорове прошлих религија. За разлику од Библије, која је током многих векова настала преко различитих људских аутора под божанским надахнућем, ислам Куран види као готову књигу која постоји на небу, а коју је Мухамед само примио по диктату.

↩ Назад на место фусноте 37 у тексту

38 Уп. J. V. Fesko, Reforming Apologetics. Retrieving the Classic Reformed Approach to Defending the Faith, Grand Rapids, MI: Baker Academic, a Division of Baker Publishing Group 2019, стр. 112; Rousas John Rushdoony, By What Standard? An Analysis of the Philosophy of Cornelius Van Til, Vallecito, CA: Ross House Books 1995, стр. 145; John M. Frame, Cornelius Van Til. An Analysis of His Thought, Phillipsburg, NJ: P&R Publishing 1995, стр. 429. Корнелијус Ван Тил наглашава да Библија сама себе потврђује, а не постаје веродостојна тек спољним доказима или црквеним ауторитетом. Тиме мисли: Писмо је највише начело и неопходна претпоставка сваког истинитог знања. Оно је Божја непогрешива реч, а не један текст међу многима. Зато је оно „светлост“ кроз коју се морају разумети све друге чињенице. Без Богом надахнутог Писма не би било апсолутног Бога који за нас тумачи нашу стварност, а без Бога свако људско тумачење било би само несигурно и делимично. Ван Тил такође истиче улогу Светог Духа: само он уверава човеково срце у божански ауторитет Библије (testimonium Spiritus Sancti = сведочанство Светог Духа). При том важи: Библија се не може одвојити од Христа, него је Христово сопствено сведочанство о самом себи. То значи да њен ауторитет не треба доказивати споља - он почива само на Божјем самооткривењу и човек га признаје у вери.

↩ Назад на место фусноте 38 у тексту

39 Уп. Norman L. Geisler и Abdul Saleeb, Answering Islam. The Crescent in Light of the Cross, 2. изд., Grand Rapids, MI: Baker Books 2002, стр. 139-141, 147-148. Аутори показују да исламски волунтаризам Бога пре свега схвата као апсолутну вољу. Морал у том моделу није израз Божјег карактера, него искључиво резултат његовог хтења: добро је оно што Бог жели - а не зато што је он добар. Тиме се Божје деловање у крајњој линији може замислити као произвољно, тако да би могао заповедати и сурово или неправедно, а да не противречи самом себи. Ово виђење укорењено је у радикалном наглашавању јединства (Tawḥīd), које искључује сваку множину у Богу и снажно је обликовано неоплатоничким утицајима. Покушаји муслиманских теолога да реше проблем смештањем супротности искључиво у Божју вољу, а не у његово биће, остају незадовољавајући. Јер деловање је увек израз бића. Тако се не релативизује само Божја доброта него се и питање спасења и људске одговорности крајње усложњава.

↩ Назад на место фусноте 39 у тексту

40 Уп. John M. Frame, The Doctrine of the Knowledge of God, A Theology of Lordship, Phillipsburg, NJ: P&R Publishing 1987, стр. 71; William Dennison и др., In Defense of the Eschaton. Essays in Reformed Apologetics, Eugene, OR: Wipf and Stock 2015; J. V. Fesko, Reforming Apologetics. Retrieving the Classic Reformed Approach to Defending the Faith, Grand Rapids, MI: Baker Academic, a Division of Baker Publishing Group 2019, стр. 108; Linda Gottschalk, „Van Til, Cornelius“, у: The Popular Encyclopedia of Apologetics. Surveying the Evidence for the Truth of Christianity, Eugene, OR: Harvest House Publishers 2008, стр. 489. Корнелијус Ван Тил одбацује представу такозваних „сирових чињеница“, дакле идеју да постоје неутрални подаци којима није потребно тумачење. За њега важи: сваку чињеницу Бог је већ протумачио пре него што је човек опази. Зато је и свако људско сазнање нужно тумачење. Ко тврди да посматра чисто објективно или вредносно неутрално, превиђа да и сам ради с прећутним претпоставкама - са својим „наочарима“. Ван Тил зато критикује идеју потпуно неутралне науке. Према његовом схватању, она никада не може довести до библијског Бога осим ако прекрши сопствена начела. Уместо тога захтева да се пође од Божјег откривења. Само ако се Библија, а посебно Тројство, узме као полазиште, логика, морал, смисао и стварност могу се исправно разумети. За Ван Тила то значи: апологетика је промишљање Божјих мисли и посматрање света из његове перспективе, а не покушај неутралног прикупљања чињеница.

↩ Назад на место фусноте 40 у тексту

43 Уп. John MacArthur Jr. и др., Think Biblically! Recovering a Christian Worldview, Wheaton, IL: Crossway 2003, стр. 47; Eta Linnemann, Bibelkritik auf dem Prüfstand. Wie wissenschaftlich ist die „wissenschaftliche Theologie“?, попр. изд., Nürnberg: VTR 2012, стр. 8; Gary DeMar (ур.), Pushing the Antithesis. The Apologetic Methodology of Greg L. Bahnsen, Powder Springs, GA: American Vision 2007, стр. 25; John M. Frame, The Doctrine of the Knowledge of God. A Theology of Lordship, Phillipsburg, NJ: P&R Publishing 1987, стр. 164; J. P. Moreland, „How Theistic Evolution Kicks Christianity out of the Plausibility Structure and Robs Christians of Confidence That the Bible Is a Source of Knowledge“, у: J. P. Moreland и др. (ур.), Theistic Evolution. A Scientific, Philosophical, and Theological Critique, Wheaton, IL: Crossway 2017, стр. 646. Ови аутори сагласно наглашавају да апологетика не сме да се води на наводно неутралном тлу, него се мора разумети као духовни сукоб неспојивих погледа на свет (уп. 2Кор 10,4-5). Неверовање није неутрално, па се ни одбрана вере не сме водити неутрално. Бансен, на пример, истиче да Библија мора бити постављена као темељ јер без Божје речи нема чврстог тла. Линеман и Морланд уз то критикују што и историјско-критичко истраживање Библије и теистичка еволуција постављају средишње библијске истине изван области рационалног сазнања и тиме их своде на пука некогнитивна верска уверења.

↩ Назад на место фусноте 43 у тексту

45 Уп. Oshea Davis, The Undefeatable Worldview, без места издања 2015, стр. 33-34. Дејвис објашњава трансцендентални аргумент (TAG) тако да он показује основну претпоставку сваког мишљења, а не представља само још један доказ међу другима. Класични аргументи покушавају да покажу да Бог вероватно постоји или да показатељи говоре у његову корист. TAG иде дубље: пита који услови морају бити испуњени да бисмо уопште могли говорити о „истини“, „логици“ или „моралу“. Одговор: само Бог Библије пружа одрживу основу за то. Јер чим неверник логички аргументује, доноси моралне судове или се бави научним истраживањем, већ претпоставља начела (логику, поредак, обавезност) која немају ослонац у његовом сопственом погледу на свет. Тиме у стварности користи средства која имају смисла само у библијском погледу на свет. Дејвис зато наглашава да TAG све друге погледе на свет показује не само као погрешне него и као немогуће: они побијају сами себе јер се без библијских претпоставки не би могли ни формулисати. TAG, дакле, показује не само да је хришћанска вера истинита него и да је неопходна - услов да мишљење, језик и сазнање уопште буду могући.

↩ Назад на место фусноте 45 у тексту

47 Уп. Norman L. Geisler/Abdul Saleeb, Answering Islam. The Crescent in Light of the Cross, 2. изд., Grand Rapids, MI: Baker Books 2002, стр. 101-102. Гајслер описује исламски спор о природи Курана: док су рационалистички обликовани мутазилити учили да је Куран створен, преовладало је ортодоксно схватање да је нестворен и вечан - атрибут самог Бога, попут знања или моћи. Ово учење постало је толико средишње да су неки калифи супротно виђење прогонили као јерес. Калиф Ал-Мутавакил, на пример, претио је чак смртном казном свакоме ко је учио да је Куран створен. Тиме је Куран фактички постављен на раван божанске вечности.

↩ Назад на место фусноте 47 у тексту

48 Уп. Larry A. Nichols/George A. Mather/Alvin J. Schmidt, Encyclopedic Dictionary of Cults, Sects, and World Religions, Grand Rapids, MI: Zondervan 2006, стр. 407. „Ипостасно сједињење“ (од грчког hypostasis = супстанца, биће, личност) означава сједињење божанске и људске природе у једној личности Исуса Христа. Халкидонски сабор (451) одредио је да је Христос „несливено и нераздељиво“ истовремено потпуно Бог и потпуно човек. Обе природе настављају да постоје не укидајући и не мењајући једна другу, а ипак су нераздвојно сједињене у једној личности. Тиме се обухвата јединствена личност Исуса Христа: истинити Бог и истинити човек у савршеном јединству.

↩ Назад на место фусноте 48 у тексту

О аутору

Портрет аутора из штампаног издања књиге. Актуелне информације наћи ћеш на страници тима.

Јозеф Дражил студирао је теологију у библијској школи Brake у Лемгу, где је 2011. завршио основне студије. Тренутно на Martin Bucer Seminar завршава мастер студије теологије с тежиштем на апологетици. Професионално ради као евангелизатор у мисијској организацији Bruderhand и бави се апологетиком преко платформе CHRISTOlogisch.

Књигом У почетку беше аксиом жели да представи приступ апологетици који је у немачком говорном подручју до сада готово непознат. Уверен је да је тај библијски приступ јединствен по својој снази: учи да се о Богу мисли узвишеније - онако како се Он открио у Писму - и оспособљава за библијско мишљење и у области одбране вере. Циљ његовог рада је да брани Божју реч у њеном ауторитету, да би Бог био прослављен, црква изграђена, а људи изван ње доведени вери. Поред писања, припрема недељни пренос уживо Logik des Glaubens на YouTube-у, нуди семинаре и радионице о апологетици и евангелизацији и редовно учествује у јавним разговорима и евангелизацијама у великим немачким градовима.

Додатне информације и контакт

https://linktr.ee/christologisch

Тренер апологетике уз овај приручник

https://www.christologisch.de/apologetik/apologetikcoach/

Импресум

4., исправљено издање 2026

Прелом и обликовање: аутор Производња и издавач: Independently published ISBN: 9798275117110

Библијски цитати: сви библијски цитати, ако није другачије назначено, потичу из Elberfelder Bibel 1927. Божје име се у целој књизи доследно преноси као ЈХВХ.

Цитати других аутора: сви употребљени цитати уредно су документовани. Права припадају одговарајућим ауторима и издавачима.

Одрицање од одговорности: аутор не преузима одговорност за садржај спољних веза. За садржај повезаних страница одговорни су искључиво њихови оператери.