Предговор и увод

Текст књиге · 4., исправљено издање 2026

ПОСВЕТА

Мојој вољеној жени, коју ми је Бог поставио уз бок и која носи моју службу - са захвалношћу и љубављу.

Предговор

Ова књига разуме себе као практични приручник за одбрану вере. Првенствено се обраћа хришћанима у свакодневици - сасвим обичним члановима заједнице који желе да науче да сведоче своју веру чврсто утемељену на Божјој речи. Намера ми је била да мисли развијем општеразумљиво, тако да остану схватљиве не само теолошки образованима већ и сваком хришћанину.

Поврх тога, овај приручник може бити од користи и ученицима библијских школа и студентима теологије. Управо у образовању често остаје мало простора за практичну примену апологетичких начела. Овде књига жели да попуни празнину: не постављајући нове теорије, већ упућујући на библијско мишљење и оспособљавајући за практично вођење разговора.

Ради лакшег остваривања у свакодневици, на крају сваког одељка поглавља наћи ћеш питања за размишљање. QR-код на крају ове књиге води те директно до тренера апологетике CHRISTOlogisch. Тамо уносом броја одељка можеш изабрати да ли желиш да (1) поставиш питања за разумевање о одељку, поглављу или целој књизи, (2) добијеш одговоре на питања за размишљање или (3) практично увежбаш садржаје кроз симулиране дијалоге и расправе. Тако прочитано не остаје теорија, већ се корак по корак преноси у разговор и праксу.

Зато сам свесно дао предност читљивости над строго научним обликом. Фусноте поткрепљују и продубљују тврдње, али не треба да отежавају ток читања и зато се налазе на крају књиге. Важна места означио сам ненаметљивим истицањима ради веће јасноће.

Моја молитва је да те ова књига - било као члана заједнице, ученика библијске школе или студента - оснажи да чврсто верујеш Божјој речи и храбро је преносиш даље. Јер само Писмо само јесте непоколебљив темељ истине, сазнања и смисла. Нека те овај приручник охрабри да у разговору са скептицима, људима друге вере и у својој заједници јасно и привлачно заступаш Господа.

Josef Dražil

Увод

Замисли да стојиш на рубу градилишта. Треба да се изграде две куће. Једна на масивној стени, друга на наизглед чврстом песковитом тлу. Градитељи почињу истовремено. Градња на песку напредује брже - земља је мека, тло лако за обраду. Кућа брзо стоји готова и блиста на сунцу.

Друга градња се одужује. Стена је тврда. Потребни су време, труд и зној да се на њој подигне темељ. Али онда долази дан који нико није очекивао: диже се силна олуја. Киша шиба, ветар завија, земља се тресе. Следећег јутра исход је видљив: Кућа на песку је само гомила рушевина. Али кућа на стени стоји непоколебљиво - као да ништа није било.

Сам Исус приповеда управо ту причу у Матеју 7,24-27. Ко слуша њега налик је мудром градитељу који подиже своју кућу на чврстој стени. Али ко игнорише његове речи налик је безумном човеку који гради на песку. То је једноставна, али неумољива истина: Темељ одлучује да ли грађевина стоји или пада - у животу као и у мишљењу.

Две врсте мудрости - Одозго или одоздо

Али шта је тај темељ? Многи мисле да је то њихов сопствени разум, њихова искуства или колективна мудрост образованог друштва. Други се ослањају на философске системе или научне моделе. Неки се пак уздају у нејасна осећања, интуиције и наду да ће „већ све бити добро“.

Господ Исус прави темељно разликовање:

„И рече им: Ви сте од онога што је доле, ја сам од онога што је горе; ви сте од овога света, ја нисам од овога света.“ (Јован 8,23)

Тиме повлачи јасну линију између два потпуно супротстављена полазишта мишљења:

Једна мудрост је „одозго“ - божанска, вечна, објављена у Христу и записана у Божјој речи, Библији.
Друга је „одоздо“ - земаљска, везана за време, обележена људском слабошћу и, како Јаков изражава, на крају „земаљска, душевна, демонска“ (Јак 3,15).

Јаков описује „мудрост одоздо“ (Јак 3,15) не као једну од више могућих мудрости, већ као јединствену, безбожну мудрост коју свеобухватно карактеришу три обележја.

Она је најпре земаљска (ἐπίγειος, epigeios) - ограничена је на видљиво, пролазно и материјално овога света. Та мудрост усмерава поглед само на оно што лежи „под сунцем“ (уп. Проп 1,9), без разматрања небеских и вечних перспектива. Њено мишљење остаје везано за временско и пролазно и неспособно је да схвати истинске духовне стварности (уп. Кол 3,1-2; Фил 3,19).

Даље је душевна (ψυχική, psychikē) - то значи да потиче из природног човека кога Божји Дух није обновио (уп. Јуд 19). Ради се о мудрости која не потиче из просветљења Светог Духа, већ из човека какав је после пада у грех: потпуно човек, али без духовне моћи разликовања. Природни човек (psychikos anthrōpos) не може схватити ствари Божјег Духа, „јер су му лудост“ (1Кор 2,14).

Коначно, та мудрост је демонска (δαιμονιώδης, daimoniodēs) - стоји под непосредним утицајем сила таме. Иза такве врсте мишљења нису само људске заблуде, већ на крају заводљиве лажи сатанских сила (уп. 2Кор 4,4; 1Тим 4,1).

Јаков тиме разјашњава: Та мудрост је свеобухватно покварена; обележена је светом, изврнута грешном природом и усмеравана ђаволом. Стоји у непомирљивој супротности „мудрости одозго“, која је чиста, света и објављена у Божјој речи.

Управо у одбрани вере одлучујуће је отворено именовати ту супротност. Системи погледа на свет који почивају на људском разуму, традицијама или световним философијама могу површно деловати импресивно. Али уистину су уплетени у ту „земаљску, душевну, демонску“ мудрост којој недостаје сваки темељ у истини.

Разорна снага погрешних темеља

Апостол Павле снажно упозорава управо на ту опасност:

„Пазите да не буде неко ко ће вас одвести као плен философијом и празном преваром, по људском предању, по елементима света, а не по Христу.“ (Колошанима 2,8)

Павле тим „елементима света“ супротставља јасну алтернативу: „...а не по Христу!“ Христос је истинити, носиви темељ и једини извор стварног сазнања, јер су у њему „скривене све ризнице мудрости и знања“ (Кол 2,3). Ко свој поглед на свет - дакле свеобухватно објашњење како све треба разумети: шта је истина, шта је добро и зло, ради чега човек постоји, шта живот значи - темељи на људским начелима и традицијама, остаје заробљен у нижим мисаоним структурама овог света.¹ Ти „елементи света“ делују додуше модерно и напредно, али на крају су само старе заблуде у новом руху. Прожимају готово све области јавног живота:

У натурализму човек се своди на пуки случајни производ материје. Порекло живота, свести и морала наводно се може објаснити само хемијским процесима. Тиме достојанство, вредност и циљ људског живота остају без сваког објективног темеља - у таквој слици света нису ништа до илузије обездушеног мозга.
У хуманизму сам човек стоји у средишту свих разматрања. Уздиже се у меру свих ствари док се Бог систематски потискује из свих области живота. Питање објективних мерила за добро и зло притом се доследно искључује.
У релативизму тврди се да више нема објективне истине. Све се проглашава питањем перспективе. Али док се глуми толеранција, управо апсолутна истина Јеванђеља не подноси се. Иронично, релативизам сам уздиже тврдњу „Нема апсолутне истине“ у апсолутну истину.
У материјализму само материјално важи као стварно и изворно. Све - и мишљење, свест, воља и морал - своди се на физичко-хемијске процесе у мозгу. Човек више није Божји лик, већ случајно настао производ слепих природних закона. Из тога произлази животни став у коме благостање, потрошња и поседовање постају највиши циљ. Успех се мери стањем на рачуну, угледом и материјалним добрима. Човек се деградира у потрошача чији је живот одређен „имањем“ уместо „постојањем“ (уп. Лк 12,15). Његово достојанство, одговорност, нада - све се обезвређује кроз филтер материје. Остаје празан човек у празном свету.
У постмодернизму, коначно, замагљују се границе између истинитог и погрешног, добра и зла, мушког и женског. Идентитет се проглашава пуком конструкцијом, па се поричу чак и најочигледније биолошке чињенице.² Човек покушава да себе изнова дефинише - одвојен од свога Створитеља.

Сва та струјања уједињује једно: Израз су „мудрости одоздо“ - земаљске, душевне, демонске (Јак 3,15) и део „елемената света“ (ta stoicheia tou kosmou) на које Павле упозорава у Колошанима 2,8.

Али ко Христа чини полазиштем свога мишљења, раскида са тим разорним системима мишљења. Напушта климави темељ људске мудрости и поставља свој живот на чврст темељ божанске објаве.

Само тако човек налази истину која стварно ослобађа (Јн 8,31-32), мудрост која стварно носи (1Кор 1,30) и темељ који ће опстати и на Божјем суду (Мт 7,24-27).

Свака философија која своја полазишта и мерила не узима из божанске објаве у Христу у сржи је „празна превара“ (Кол 2,8) - ма колико се представљала образованом и разумном. Само мишљење које се обнавља одозго (Рим 12,2) може стећи истинито сазнање и понудити носив темељ животу и мишљењу.

Тиме сваки човек стоји пред неизбежном одлуком: Желим ли да градим на Божјој мудрости или на људској?

Не постоји неутрално тло. Ко се представља као „само разуман“, већ се ослања на одређену врсту мудрости - или ону која долази одозго или ону која је одоздо.

Овде се поставља одлучујуће питање: На ком темељу почива твој поглед на свет?

Свесно или несвесно - сваки човек живи са погледом на свет. Поглед на свет је као невидљиво стакло наочара кроз које све тумачимо: смисао живота, добро и зло, истину и лаж, наду и кривицу. Обликује наше мишљење, осећање, деловање - често а да то не приметимо. Дакле, нико не живи неутрално. И онај ко тврди да „ни у шта не верује“ тиме већ доноси темељно уверење, наиме да је боље ни у шта не веровати. Чак и онај ко себи та питања никада свесно не постави - Одакле долазим? Куда идем? Шта је добро? Коме могу веровати? - ипак свакодневно живи са одговорима на њих. Јер без таквог унутрашњег мисаоног оквира ниједан човек не би могао живети. Свако нешто верује и та вера одређује како види свет.

Али као свакој грађевини, и погледу на свет потребан је носив темељ. Тај темељ називамо аксиомом - основним уверењем које се не може доказати, већ се мора претпоставити. Аксиом стоји на почетку. Он је као прва чврста тачка од које се може даље градити. Одговара на основно питање: Од чега полазим ако уопште желим нешто да разумем, проценим или верујем? Без таквог полазишта ниједан човек не може мислити. Могло би се рећи: Аксиом није резултат нашег мишљења, већ почетна тачка којом оно уопште почиње.

Аксиом је налик темељу куће. Носи целу зграду - сваки зид, сваки спрат, сваки детаљ. Ако је чврст и раван, кућа стоји. Ако је крив или трошан, цела грађевина постаје нестабилна и пре или касније руши се сама у себе.

Сваки поглед на свет, као свеобухватно објашњење света, почива на таквом аксиоматском основном уверењу, често а да људи тога нису свесни:

Хришћанин каже: „Само Библија је Божја реч.“
Натуралиста³ каже: „Постоји само природа и она објашњава саму себе.“
Релативиста⁴ каже: „Не постоји објективна истина.“
Скептик⁵ каже: „Ништа се не може знати са сигурношћу.“

Проблем је: Само један темељ стварно подноси оптерећења живота, а то је реч живога Бога. Све друго је песак.

Шта је аксиом и зашто је одлучујући?

Израз „елементима света“ (Кол 2,8) дословно означава „основне саставне делове“ или „елементарна начела“.⁶ Изворно је могао да се односи на материјалне елементе света (попут земље, воде, ваздуха и ватре), али и на основне системе мишљења и поретка који одређују људски живот. Дакле, ради се о дубоко укорењеним уверењима и претпоставкама које људи најчешће несвесно претпостављају као саморазумљиве. Одговарају на темељна животна питања попут: „Шта је стварно важно?“, „Шта мом животу даје смисао?“, „Шта је исправно, а шта погрешно?“, „Постоји ли виши поредак или је све само случај?“. Ти системи мишљења и поретка обликују свакодневно мишљење, одлучивање и деловање људи - без обзира да ли се ради о породици, професији, етици, политици или религији. Ко је, на пример, уверен да „јачи побеђује“ или да „свако треба да чини оно што га усрећује“, делује на основу таквих несвесних основних претпоставки - „елемената света“ које Павле критикује. У контексту античког света, а посебно хеленистичке философије, ти „елементи“ представљали су наизглед чврста начела по којима се свет објашњавао и уређивао. Били су основне претпоставке, „аксиоми“ тадашњих светских система који се више нису преиспитивали.

Аксиом⁷ је основна претпоставка којом почиње сваки систем мишљења. Он је прво и најтемељније уверење, полазиште на коме се све друго гради. Одатле се све даље објашњава, процењује и разврстава. Аксиом није резултат логичких закључака. Стоји на почетку и претпоставља се. Аксиоме одликује то што се не могу доказати извођењем из других уверења, јер тада више не би били основа, већ сами зависни од нечег другог. Морају се образложити на други начин, на пример показивањем да без њих није могуће смислено мишљење или живот.

Ти увиди имају далекосежне последице и значајни су за наш задатак апологетике (1Петр 3,15): Сваки човек има веру и ништа до вере. Пошто свако - свесно или несвесно - има поглед на свет, и пошто сваки поглед на свет почиње бар једним недоказивим аксиомом, сваки замислив став је став вере. Хришћани, муслимани, хиндуси итд. нису „верујући“ насупрот натуралистима, атеистима, скептицима итд. Сви су „верујући“ у том смислу. Не постоји неутралан став без вере. Препознавање тога један је од првих великих и ослобађајућих увида када се бавимо сликама света и њиховим основама.

Дакле, вера није посебна област за неколицину религиозних људи, већ неизбежна основа сваког човека. И управо овде почиње приступ ове књиге: Одлучујуће питање није има ли се аксиома - свако их има - већ јесу ли ти аксиоми носиви.

Пут апсурдности - Слике света разобличене сопственом противречношћу

Сваки човек има такве аксиоматске претпоставке, свесно или несвесно.

Пример: Ко каже „Само оно што могу да видим и измерим заиста је стварно“, тиме је формулисао свој аксиом.

Али ако се тај аксиом логички провери, одмах се разобличава као неодржив: Јер сама тврдња - „Само мерљиво је стварно“ - не може се ни видети ни измерити. Логички посматрано постоје само две могућности: Или је та тврдња истинита или је погрешна. Ако је погрешна, не морамо се даље бавити њом. Међутим, та тврдња је погрешна чак и када се претпостави да је истинита, јер уништава саму себе. Јер тврдња „Само мерљиво је стварно“ сама не може бити измерена, па према сопственом мерилу уопште не би била стварна. Како год да се окрене: Тврдња је погрешна у сваком замисливом случају. Погрешна је ако је погрешна, а погрешна је и када се претпостави да је истинита, јер оповргава саму себе. Из тога нужно следи: Тај аксиом не само да не може бити истинит - логички је немогуће да би икада могао бити истинит! Његова немогућност утемељена је у његовој сопственој унутрашњој противречности. Већ у себи носи клицу свога оповргавања. Ко га изговори, тиме га је већ коначно оповргао.

Овде почиње свођење на апсурд:

Показује се да претпостављени аксиом не испуњава сопствена мерила. Као да неко гради кућу, али не на стени, већ на песку. На почетку све делује стабилно, логично и добро промишљено. Али што кућа више расте, што већа тежина притиска носећу мисао, то се више показују пукотине. Коначно се цела зграда руши под сопственим захтевом. Јер темељ који не може носити самог себе не може носити ни нешто друго. Ко на таквом аксиому подигне слику света, на крају ће бити надвладан сопственом логиком, и то не зато што је противник био прејак, већ зато што је тло под ногама попустило.

И управо тако поступа овај апологетички приступ:

Открива скривене или несвесне основне претпоставке других погледа на свет.
Показује да те претпоставке противрече саме себи и не могу испунити сопствене критеријуме.
И разјашњава да само један једини аксиом пролази ту проверу, који се може овако формулисати: Само Библија је истинита и поуздана Божја реч.

Проверавајући унутрашњу непротивречност аксиома, сводимо на апсурд целокупан поглед на свет који је на њему изграђен. Јер ако темељ није носив, цела зграда се руши - ма колико импресивно деловала споља.

То је велика снага овог апологетичког приступа: Уопште не морамо оповргавати свако појединачно уверење и сваки аргумент погрешног погледа на свет. Директно нападамо темељ. Ако се аксиом разобличи као неодржив, цео систем мишљења се руши. Тај слом не догађа се аргументима споља, већ унутрашњом логичком напетошћу коју чинимо видљивом и заоштравамо док се сама не испразни.

То темељно разликује овај приступ од класичне апологетике и апологетике засноване на доказима.⁸

Класична апологетика покушава да корак по корак помоћу људског разума докаже вероватноћу Божјег постојања, па затим на тој основи брани истинитост Библије.
Апологетика заснована на доказима покушава да хришћанску веру поткрепи као веродостојну и истиниту показатељима из историје, археологије или природних наука.

Оба приступа мукотрпно раде око зграде погледа на свет, камен по камен. Али углавном претпостављају да постоји „неутрално тло“ на коме се може сусрести нехришћанин. Међутим, Библија учи да то неутрално тло не постоји (Мт 12,30; Јн 3,19-20).⁹

Снага аксиоматског приступа

Аксиоматски приступ који упознајеш у овој књизи из наведених разлога поступа другачије. Не излази пред неверу на њеном терену, већ показује:

Темељ Библије - аксиоматско основно уверење „Само Библија је Божја реч“ - апсолутно је носив.
Тај аксиом објашњава не само веру већ и стварност у којој сви живимо.

„Аксиоматски“ у овом контексту значи: полазити од чврстог, основног полазишта које се само даље не образлаже, већ претпоставља. У овој књизи то значи: Библија - Божја објављена реч - поставља се као последње мерило истине, сазнања и смисла. Тај приступ није произвољан, већ произлази из бића самог Писма, које се представља као ауторитативни Божји говор (уп. Јевр 1,1-2; 2Тим 3,16). Ко признаје Бога као највиши извор свега, мора прихватити и његову реч као највиши извор сазнања. Зато аксиоматски приступ није само логички нужан већ и библијски заповеђен: Не почиње људском сумњом, већ Божјим ауторитетом. У оквиру ове књиге „аксиоматски“ је зато истозначно са „библијски“, јер значи: мислити, судити и аргументовати полазећи од Божје речи. И још више: С добрим разлогом може се говорити и о христоцентричном приступу. Јер ко објављену Божју реч признаје као аксиом једнако као сам Христос током времена свога унижења, ставља се под захтев владавине онога који је сам оваплоћена Реч (Јн 1,14), кроз кога је Бог последње говорио (Јевр 1,2) и у коме су скривене све ризнице мудрости и знања (Кол 2,3).

Само на том библијском темељу сва велика животна питања могу се смислено и непротивречно одговорити:

Истина: Шта је истинито? Само Божја реч даје коначан одговор (Јн 17,17).
Знање: Како уопште можемо нешто сигурно знати? Библија пружа претпоставку сазнања (ПрС 1,7; Кол 2,3).
Логика: Зашто постоје логички закони који важе свуда и увек? Зато што су усидрени у непроменљивом Божјем бићу, који је Логос и све је створио (Јн 1,1-3) и све носи (Јевр 1,2-3).
Моралне вредности: Зашто знамо да су одређене ствари објективно добре или зле? Зато што је Бог апсолутно мерило добра и зла (Пс 25,8; Ис 6,3; 3Мој 11,44; Мт 19,17).
Законитост природе: Зашто је природа уређена и истражива? Зато што је Бог Бог поретка (1Кор 14,33).
Љубав, праведност, лепота, достојанство: Све те вредности налазе своје истинито значење и највиши израз само у библијској слици света - утемељене у самом Божјем лицу (1Јн 4,16; Пс 89,15; 2Мој 33,18; Пс 8,6).

Док сви други аксиоми оповргавају сами себе, за библијски аксиом важи управо супротно: Библија не само да може бити истинита - мора бити истинита, јер без ње ништа друго није објашњиво. Супротност њене истинитости није само погрешна већ логички немогућа. Библијски аксиом не може се логички порећи јер се тиме уништава темељ логике.

Библија је једини темељ који доноси све што је потребно за сопствену потврду. Она сама себе потврђује, сама себе аутентификује и стоји као једина стена непоколебљиво усред погледа на свет који падају.

Апологетички приступ који се овде следи открива скривене основне претпоставке других погледа на свет. Показује да противрече сами себи и не могу испунити сопствене критеријуме. И разјашњава да само један једини аксиом пролази ту проверу: Само Библија је истинита и поуздана Божја реч.

Оружја светлости - Духовна борба око мисаоних тврђава

Као свакој грађевини, и погледу на свет потребан је носив темељ. Тај темељ називамо аксиомом (уп. стр. 10: „Шта је аксиом и зашто је одлучујући?“). Као што желимо показати, без Божје објаве није могућ стабилан темељ погледа на свет. Само оно што је утемељено на стени Божје речи може одолети свим природним силама. И управо овде почиње библијско мерило. Већ у Старом завету ово начело сликовито се описује. У Исаији 28,17 Бог каже:

„И учинићу право мерном врпцом, а праведност виском. И град ће однети уточиште лажи, а воде ће однети скровиште.“

Сам Бог најављује да ће се људске грађевине лажи - мисаоне тврђаве које се постављају против истине - срушити под силом његовог права и праведности. И у Језекиљу 13,13-14 стоји:

„Зато овако говори Господ, JHWH: Пустићу олујни ветар у своме гневу, и пљусак ће доћи у мојој срџби, и камење града у гневу, на уништење. И оборићу зид који сте премазали кречом, и бацићу га на земљу да му се темељ оголи; и пашће, и ви ћете у њему погинути. И знаћете да сам ја JHWH.“

Овде постаје јасно: Иза људских мисаоних грађевина које делују блиставо и чврсто често се крије само трошна супстанца. Божја киша и олуја немилосрдно откривају те слабе темеље. Управо то користимо у овом апологетичком приступу. Пуштамо - сликовито речено - олују и бујице божанске истине да покажемо да те блиставе, али шупље мисаоне грађевине не могу издржати озбиљну проверу.

То није пука интелектуална вежба, већ непосредна послушност налогу Писма:

„Јер иако ходимо у телу, не боримо се по телу; јер оружја наше борбе нису телесна, већ божански моћна за рушење тврђава; рушећи размишљања и сваку висину која се подиже против познања Бога, и заробљавајући сваку мисао у послушност Христу,“ (2. Коринћанима 10,3-5)

То је истинско апологетичко ратовање: Не на пољу људске спекулације, већ божанским оружјима речи и истине. Разобличавамо противречности туђих погледа на свет, рушимо мисаоне тврђаве и доводимо неверу до слома. То се не догађа људским умећем убеђивања, већ неодољивом снагом Божје речи.

Ова борба не води се суровошћу или надменошћу, већ у кротости, стрпљењу и љубави. Јер циљ није победити људе, већ довести их до познања истине. Као што Павле пише:

„А слуга Господњи не треба да се свађа, већ да буде благ према свима, способан да поучава, стрпљив, који у кротости исправља противнике, не би ли им Бог дао покајање за познање истине и да се опет отрезне из ђаволове замке, они који су од њега заробљени за његову вољу.“ (2. Тимотеју 2,24-26)

Наш циљ је да снагом истине оборимо мисаоне тврђаве и људе који су у њима заробљени уведемо у слободу Јеванђеља.

Као што је горе већ поменуто, сваки поглед на свет почива на таквом аксиому, и то често а да људи тога нису свесни:

Хришћанин каже: „Само Библија је Божја реч.“
Натуралиста каже: „Постоји само природа и она објашњава саму себе.“
Релативиста каже: „Не постоји објективна истина.“
Скептик каже: „Ништа се не може знати са сигурношћу.“

Приступ који упознајеш у овој књизи разјашњава управо то. Помаже ти да постанеш свестан сопственог темеља у вери и храбро га браниш. Истовремено учиш да откријеш „скривене темеље“ других погледа на свет и покажеш да отказују у одлучујућем тренутку.

Учиш да стојиш на чврстој стени коју је сам Исус Христос обећао (Матеј 7,24-27). И учиш како да суочиш трошне темеље других са воденим масама истине - као што се кућа руши у олуји ако је изграђена на песку.

То је снага овог апологетичког приступа:

Не браниш веру део по део, као да сваки појединачни библијски стих и учење мораш засебно доказати.
Браниш веру као потпуну, повезану целину која стоји на непоколебљивом темељу: Божјој речи.
И истовремено разобличаваш друге погледе на свет као оно што јесу: крхке, противречне мисаоне грађевине које не могу поднети ниједну животну олују.

Неколико примера:

Натуралиста каже: „Постоји само природа.“ ➞ Али тада не може објаснити зашто уопште постоје морал, логика или вредност човека.
Релативиста каже: „Не постоји објективна истина.“ ➞ Али да ли је онда сама та тврдња објективно истинита?
Скептик каже: „Ништа се не може знати са сигурношћу.“ ➞ Како онда може бити сигуран у то?

Видиш ли како се брзо те мисаоне грађевине руше саме у себе? Овај облик одбране вере није само логички оштар већ и библијски јасан. Стојиш на стени, браниш Божју истину убедљивошћу и љубављу и знаш: „Ако је Бог за нас, ко може бити против нас?“ (Римљанима 8,31).

Видећемо да начело „Само Библија је Божја реч“ није једноставно лично верско мишљење, већ чврст темељ свег знања. Без тог темеља ниједан човек не може доћи до стварног, поузданог сазнања. То није трик ни мисаони круг, већ основно правило мишљења: Свако негде почиње, али само Божја реч је тачка на којој је истина заиста сигурно утемељена.

Добро дошао на чврст темељ - Позив на стајање у вери

Овај приручник не остаје у кули од слоноваче теолошких теорија, већ води директно у праксу одбране вере. Практично је упутство за несавладиву одбрану вере које показује: Ко гради на Божјој објави, стоји чврсто. Ко гради на људској мудрости, пада. Јер:

„Соломонов. Ако JHWH не гради кућу, узалуд на њој раде градитељи; ако JHWH не чува град, узалуд стражи стражар.“ (Псалам 127,1)

Не пишем са теоријске дистанце, већ из вишегодишњег живљеног искуства у непосредној служби Јеванђељу. Безброј пута стајао сам на великим трговима наших градова, јавно објављивао Јеванђеље и свесно тражио отворени дијалог - не у заштићеном оквиру, већ под отвореним небом, пред очима и ушима пролазника, усред буке и противљења овог света.

Са микрофоном у руци и другим припремљеним бежичним микрофоном активно сам позивао људе да поставе своја питања, изразе своје сумње и изазову хришћанску веру. Доживео сам како су најразличитији погледи на свет - натурализам, релативизам, скептицизам или хуманистичка надменост - наступали против непоколебљиве истине Божје речи и рушили се под сопственом противречношћу.

Зато не кажем само теоријски, већ из доживљене стварности: Библијска слика света и апологетика која почива на тамо објављеној Божјој мудрости - мудрости одозго - несавладиве су. Оне не оповргавају само лажи овог света, већ воде људе из таме у светлост Јеванђеља.

Нека читалац не научи само да аргументује, већ да научи на ком темељу стоји. У почетку није била вероватноћа. У почетку није био аргумент: У почетку беше аксиом - трајна Божја реч, Исус Христос, истинити Бог и вечни живот (Јн 1,1-3.14; 1Јн 1,1-3; 5,20).

ПОСВЕТА