Само вера – а шта је са покајањем и добрим делима?

У овом чланку
- Питање иза кратког исечка преноса уживо
- 1. Одлучујућа разлика: спасење, посвећење и награда
- 2. Мој полазни одломак: 2. Петрова 1,1–11
- 3. Шта подразумевам под вером
- 4. Петар рачуна са бесплодношћу и духовним слепилом
- 5. Обилан улазак није исто што и спасење без последица
- 6. Мора ли новорођен човек увек презирати сваки грех?
- 7. Самообмана и завођење су стварне опасности
- 8. Јаковљева 2: питање је и „Спасење од чега?“
- 9. Бити оправдан: прихватање код Бога или потврда верности?
- 10. Христово судиште није безначајна споредна ствар
- 11. Ући у царство и наследити царство
- 12. Шта то значи за конкретан пример сексуалног греха?
- 13. Зашто питање покајања мора бити прецизно постављено
- 14. Две опасности које обе треба озбиљно схватити
- 15. Учеништво има цену
- 16. Грех је смртоносан – и када разликујем спасење и посвећење
- 17. Зашто видљива дела нису непогрешив тест спасења
- 18. Познање, љубав и делотворна вера
- 19. Фарисеј и цариник: питање за нас саме
- 20. Мој одговор на почетно питање
Питање иза кратког исечка преноса уживо
Може ли човек веровати Исусу Христу и бити спасен, иако се у његовом животу и даље јавља тежак грех? Или управо истрајавање у греху показује да је његова вера била само исповедање уснама?
Повод за ово питање био је кратак исечак преноса уживо на „Gnade pur“. Реч је била о особи која живи у хомосексуалној вези и о питању може ли доћи Господу и примити вечни живот, а да претходно није прекинула ту везу. У разговору је одговорено потврдно и упућено је на Исусов сусрет са женом код бунара у Јовану 4: Исус с њом разговара о њеној животној ситуацији и нуди јој живу воду.
Један гледалац је затим поставио додатно питање. Његова брига може се сажети овако: „Разумем да се не спасавамо делима. Али зар обраћењу не припада и покајање? Ако Свети Дух живи у човеку, зар не би требало да изазове одвраћање од греха? Нико не тврди да хришћанин постаје савршен или да не може поново пасти. Али зар не би требало да постоји бар унутрашњи отпор према греху и жеља за променом? И шта онда значи Јаковљева изјава да је вера без дела мртва?“
Ово питање заслужује подробан одговор. Оно не доводи једноставно благодат у питање. Жели да разуме како су повезани благодат, вера, покајање, ново рођење и промењен живот. Разумем недоумицу, јер сам и сам дуго размишљао слично. Међутим, данас неке распрострањене кратке формуле сматрам недовољно прецизним. По мом уверењу, оне не одговарају целокупном библијском сведочанству.
Овај чланак обрађује мој подробан усмени одговор од 13. новембра 2026. године. Питање је анонимизовано и пренето по смислу; текст излаже моју аргументацију у уређеном писаном облику.
1. Одлучујућа разлика: спасење, посвећење и награда
За мене разјашњење почиње раздвајањем три питања.
Прво питање гласи: Како се човек оправдава пред Богом и прима вечни живот? Мој одговор је: благодаћу кроз веру у Исуса Христа. Човек се узда у оно што је други учинио за њега. Његово сопствено морално постигнуће не постаје додатни темељ прихватања код Бога.
Друго питање гласи: Како живи и расте човек који је поверовао? Овде је реч о посвећењу и учеништву. Божја реч га позива да усмери свој живот, оставља грех, одриче се себе и следи Господа. То није један тренутак, него доживотни пут. Он захтева стварни човеков одговор на Божју благодат.
Треће питање гласи: Како ће Господ оценити живот и службу верника? Овде је реч о верности, награди, губитку и одговорности пред Христом. Не живи сваки хришћанин једнако верно. Не опстаје свако дело пред Господом. Те разлике су стварне и имају последице.
Када ова питања помешамо, настају две супротне грешке. Или разликовање постаје умањивање греха: „Онда је свеједно како живим.“ Или се захтеви посвећења накнадно претварају у услове оправдања: „Смеш сматрати себе спасеним само ако си се и довољно променио.“ Оба закључка сматрам погрешним.
Христово дело је темељ мог спасења. Питање моје верности тиче се мог следовања и оцене мог живота. То што их разликујем не чини неважним ни следовање ни суд над верницима.
2. Мој полазни одломак: 2. Петрова 1,1–11
Када говорим о овим питањима, радо почињем целим одломком: 2. Петрова 1,1–11. Он води од примљене вере до уласка у вечно царство нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа. Зато га називам својим „полазним одломком“ за ову тему.
Најпре стоји оно што је Бог дао
Петар пише људима који су примили драгоцену веру. Затим говори да им је Божја сила даровала све што је потребно за побожан живот. Томе се придружују Његова драгоцена обећања.
Полазиште, дакле, није позив да најпре сопственим напором стекну прихватање код Бога. То је оно што су примаоци већ добили: вера, божанско оспособљење и обећања.
И удео у божанској природи разумем у том контексту. При томе мислим и на коначно довршење и на садашње посвећење: створење не постаје Бог. Али може имати удела у оним особинама које се могу одражавати у његовом животу. Појединости овог стиха су посебно питање тумачења. За моје размишљање овде је одлучујуће: Бог је дао темељ и оспособљење.
Затим следи позив на труд
Од 5. стиха мења се усмерење: управо с обзиром на оно што је Бог даровао, верници треба да уложе сву ревност. Петар развија пут на коме се вери додају врлина, знање, уздржање, истрајност, побожност, братољубље и љубав.
Овај позив је за мене одлучујући. Петар не каже једноставно: Пошто верујете, све остало ће се неизбежно развити само од себе. Он позива људе који су већ примили веру да наставе да граде свој живот. Стих 10 још једном наглашава ту озбиљност.
Зато ме не уверава општа формула да спасоносна вера нужно већ долази са свим својим каснијим плодовима. Вера је најпре вера. Расту на који Петар позива не смем приступати као да је већ у целости садржан у том почетку.
За читање: 2. Петрова 1,1–11.
3. Шта подразумевам под вером
Под вером не подразумевам пуку религијску реч, нити произвољну тврдњу: „Ја једноставно верујем.“ Мислим на поуздање у Христа и истину о Њему.
Поуздање претпоставља да нешто знам и сматрам истинитим. Не могу смислено да се поуздам у тврдњу о којој ништа не знам или коју сматрам неистинитом. У овом контексту разликујем познавање, прихватање истинитости и поуздање. Реч је о Христовој личности и делу и о ослањању на њих.
Али из природе тог поуздања, по мом мишљењу, још не следи да свака даља врлина и свако касније дело већ морају бити аутоматски присутни. У 2. Петровој 1 управо су људи који имају веру позвани да предузму даље кораке.
Када у усменом одговору говорим о „голој“ или „чистој“ вери, мислим на ову разлику. Не желим да реч вера лишим садржаја. Мислим: веру у Христа и целокупан ток посвећења не смемо појмовно стопити тако да сваки позив на раст буде само опис неизбежног процеса.
4. Петар рачуна са бесплодношћу и духовним слепилом
Посебно је важно шта Петар говори о различитим могућностима у животу својих читалаца. Тамо где су наведене особине присутне и умножавају се, човек не остаје нерадан и бесплодан у познању Христа.
За мене то садржи стварни услов. Обећање плодности повезано је са тим да ове ствари постоје и расту. Није свеједно да ли верник одговара на позив.
Петар описује и некога коме то недостаје: он је слеп и кратковид и заборавио је очишћење од својих пређашњих греха. Важно је приметити и шта ту није речено. Петар ту особу једноставно не проглашава неким ко никада није доживео очишћење. Он описује заборављање очишћења.
Разумем то као озбиљну могућност у животу верника. Човек може бити заиста очишћен, а ипак духовно толико осиромашити да изгуби свест о томе. То није безазлено стање. Али је другачије од аутоматског закључка: „Онда је његова вера од самог почетка била лажна.“
Томе ми одговара Јаковљева слика огледала: човек може чути и поново заборавити, уместо да чини оно што је чуо. Супротна слика је човек који остаје уз реч и поступа по њој. И овде је реч о односу између примљене истине и одговора који се живи.
За читање: 2. Петрова 1,8–10; Јаковљева 1,22–25.
5. Обилан улазак није исто што и спасење без последица
На крају Петровог одломка стоји обилно дарован улазак у вечно царство Исуса Христа. Тај завршетак разумем у вези са претходним позивом на труд. Текст повезује обилан улазак са описаним путем раста.
При томе ми помаже веза са 1. Коринћанима 3. Христос је положени темељ. На њему се гради, али сваки грађевински материјал не издржава испитивање. Дело може опстати и донети награду. Може и изгорети, тако да дотични претрпи губитак, док сам буде спасен.
За моје тумачење то је важна разлика: спасење и квалитет онога што је човек саградио на темељу нису исто. Зато ни обилан улазак из 2. Петрове 1 не могу једноставно третирати као опис без разлике загарантован сваком хришћанском животу.
Библијске изјаве о награди, губитку и стиду при Господњем повратку за мене припадају трезвеној слици живота вере. Постоји нешто што треба добити и нешто што се може изгубити. Упозорења не треба да нас оставе равнодушним.
За читање: 1. Коринћанима 3,10–15; 1. Јованова 2,28.
6. Мора ли новорођен човек увек презирати сваки грех?
Додатно питање износи разумљив аргумент: Ако Божји Дух живи у човеку, он не би требало једноставно да одобрава грех. Зар зло не би требало да га изнутра одбија?
Не поричем да та одбојност може постојати и да многи људи приликом обраћења доживљавају дубоку промену мишљења и хтења. Често је велика жеља да се слуша Господ. Али питање је да ли из тога смем направити правило без изузетка: новорођен човек ће при сваком греху увек задржати одговарајуће унутрашње осећање и никада неће оправдавати сопствено погрешно понашање.
По мом уверењу, новозаветне цркве говоре против тога. Коринћани су били поносни, свађали су се, злоупотребљавали дарове и трпели тежак сексуални грех. У 1. Коринћанима 5 реч је о човеку који је имао жену свога оца. У 6. поглављу Павле мора озбиљно да упозори цркву на блуд и подсети их коме припадају њихова тела.
Не читам те текстове као опис цркве у којој су сви погођени људи одавно јасно препознали и изнутра презирали своје грехе. Павле мора да их укори. Могу постати слепи за сопствено понашање, трпети га и још се тиме поносити.
И Јаковљева посланица обраћа се браћи и говори о озбиљним неправилностима: пристрасности, свађама, погрешним жељама и погрешној молитви. Обраћање верницима и тежина оптужби стоје у тексту једно поред другог. Не желим да једну страну тумачењем уклоним како бих другу лакше уклопио у своју схему.
За читање: 1. Коринћанима 5–6; Јаковљева 2,1; 4,1–3.
7. Самообмана и завођење су стварне опасности
Још увек имамо тело у смислу библијске телесности. Зато сматрам могућим да и хришћанин допусти да њиме управља телесност и почини тежак грех. Управо зато је неопходан позив да живимо у Духу.
Томе се додаје могућност самообмане. Човек може не само да почини грех него и да га касније себи улепшава. Може пронаћи разлоге којима пред собом оправдава оно што чини. Ранија одбојност није гаранција да тај човек никада неће духовно отупети.
То не важи само за морални пад, него и за завођење у учењу. Опомене да се држимо примљене истине и не допустимо да нас заведу озбиљно прихватам као упозорења на стварне опасности. У одговору сам зато поменуо Прву Јованову посланицу и озбиљна упозорења Посланице Јеврејима.
И 2. Тимотеју 2,24–26 за мене припада овде: укор треба да помогне људима да дођу до познања истине и поново се отрезне. Контекст разумем као упозорење да и људи у црквеном окружењу могу упасти у тешко ропство заблуде. То захтева стрпљиво исправљање, а не само брзо етикетирање.
Волео бих да се сваки хришћанин увек труди, никада не постане лењ и никада не допусти да буде преварен. Али жеља не замењује библијска упозорења. Када нас Писмо позива да истрајемо, не желим од тога да направим сувишан додатак иначе неизбежном току.
За читање: Галатима 5,16–25; 2. Тимотеју 2,24–26; 1. Јованова 2; Јеврејима 6 и 10.
8. Јаковљева 2: питање је и „Спасење од чега?“
Сада о одлучујућем приговору: Јаков каже да је вера без дела мртва. Како онда могу рећи да је вера у Христа довољна за примање вечног живота?
Мој одговор није да је Јаков неважан или да његово упозорење треба ослабити. Напротив, питам: Којим питањем се овај одломак бави? Шта „спасти“ значи у његовом контексту? Од ког суда или које опасности треба да буде сачуван човек коме је упућен?
За моје тумачење одлучујући је садржински оквир Јаковљеве 2,14–26. Непосредно пре тога, у 2,12–13, реч је о долазећем суду и милости. У 3,1 стоји упозорење учитељима да ће примити строжи суд. Граница поглавља не сме нас спречити да уважимо ту везу.
Тај оквир разумем као упућивање на оцену верника. Јаков не упућује своју опомену људима којима први пут жели да објасни како би сопственим делима могли стећи вечни живот. Говори људима у области вере и ставља пред њих одговорност пред Богом.
Зато мртву веру овде разумем као неактивну, бескорисну веру. Вера која не постаје делотворна у милосрдном поступању не чува верника од неповољног суда о његовом животу. У том смислу сама вера није довољна: није замена за верност пред Христовим судиштем.
То је моје тумачење овог одломка. Оно претпоставља да „спасти“ и „оправдати“ у сваком библијском контексту не одговарају аутоматски на потпуно исто питање. Управо зато контекст треба пажљиво читати.
За читање: Јаковљева 2,12–26; 3,1.
9. Бити оправдан: прихватање код Бога или потврда верности?
У усменом одговору користио сам енглеске појмове „justification“ и „vindication“ као помоћ у разумевању. Мислио сам на разлику између оправдања грешника пред Богом и потврде човека, односно његове службе, у одређеном оцењивању.
То није покушај да се реч произвољно преиначи. Питање је шта се у датом тексту оцењује. За мене је добар пример 1. Коринћанима 4. Павле пише о верности слуге. Људским судовима не придаје коначни ауторитет. Ни његова сопствена савест није последњи судија његове службе.
Он може рећи да није свестан своје кривице, а да тиме још није изрекао коначни суд о себи. Господ ће изнети скривено на светло и открити намере срца. Тада ће похвала доћи од Бога.
Према мом разумевању, Павле овде не доводи у питање своје оправдање вером. Говори о оцени своје верности. Тако разумем и мисао о оправдању делима у Јаковљевој 2 у вези са судом над животом верника.
Разлика је, дакле: Чиме примам спасење? И чиме се моје поступање потврђује као верно и похвално? Ако то изједначим, губим из вида различите контексте.
За читање: 1. Коринћанима 4,1–5.
10. Христово судиште није безначајна споредна ствар
Друга Коринћанима 5,10 говори да морамо бити откривени пред Христовим судиштем и примити оно што одговара нашем поступању. Ову изјаву повезујем са 1. Коринћанима 3 и 4: темељ је Христос; дела и њихови мотиви биће испитани.
То може значити награду, али и губитак. Учење о благодати у коме живот верника више не би имао озбиљних последица зато би промашило смисао мог одговора. Разликујем спасење и награду да бих обема изјавама оставио њихову тежину.
У одговору сам указао и на Исусове речи о различитој величини у царству и на слику различите одговорности над градовима. Тиме мислим: Господ примећује верност. Не оцењује сваки животни пут без разлике. Оно што радимо са повереним животом није споредно.
Управо зато што озбиљно схватам ту оцену, не могу позив на ревност, милосрђе и верност заменити реченицом да ће се све ионако аутоматски догодити. Верник треба да допусти да му проговори очекивање суда његовог Господа.
За читање: 2. Коринћанима 5,10; Матеј 5,19; Лука 19,11–27.
11. Ући у царство и наследити царство
Други приговор тиче се упозорења да људи који чине одређене грехе неће наследити Божје царство. Како се то уклапа у моје разликовање?
Овде разликујем улазак у царство и наслеђивање царства. Не сматрам оправданим да се то изједначи без испитивања сваког контекста. У мом тумачењу наследство може бити повезано са наградом, уделом у Христовој владавини и положајем у царству.
Колошанима 3,24 ми је важно, јер су тамо повезани награда и наследство. Поред тога, разликујем дар повезан са новим рођењем од посебног удела верних слугу. Не постаје тиме свака употреба речи „наследство“ иста изјава; конкретан текст мора одлучити.
За илустрацију сам навео свештенике у обећаној земљи. Живели су у земљи, али нису добили земљишни део као остала племена; Господ је био њихово наследство. Пример треба да доведе у питање појмовно изједначавање: бити на неком месту и тамо добити исти облик поседа још није иста тврдња. Целокупно новозаветно учење самим овим примером још није доказано.
Тако разумем упозорења о наследству у Галатима 5 и 1. Коринћанима 6, с обзиром на одговорност верника и губитак који настаје животом по телу. Упозорење тиме не губи озбиљност. По мом уверењу, оно се тиче нечега што хришћанин стварно може изгубити, а да дар вечног живота тиме не постане награда за његова дела.
За читање: Колошанима 3,23–24; Галатима 5,19–21; 1. Коринћанима 6,9–11; 4. Мојсијева 18,20–24.
12. Шта то значи за конкретан пример сексуалног греха?
На почетку је стајао пример хомосексуалне праксе. Мој одговор није тврдња да је одговарајући начин живота зато добар или без духовних последица. Смештам га у разликовање примања вечног живота и одговорности верника за његово понашање.
Непосредно питање гласи: Оправдава ли се човек пред Богом тиме што верује Христу или тиме што верује Христу и претходно, односно додатно, успешно прекине одређене грехе? За спасење одговарам: вером у Христа. Позив да се остави сексуални грех ипак остаје.
При томе питање није ограничено на један одређени грех. Исто мерило мора се применити и на прељубу, понос, недостатак љубави, свађу и друга дела тела. Било би недоследно строго разликовати стварну и нестварну веру само код посебно упадљивог понашања, а код других грехова подразумевати могућност духовне незрелости.
Исто тако не желим из овог разликовања да изведем сигуран суд о новом рођењу одређене особе. То што је хришћанин способан за тежак грех не доказује да свако ко себе назива хришћанином стварно верује. Али спречава општи обрнути закључак да неки грех сам по себи доказује како вера никада није постојала.
13. Зашто питање покајања мора бити прецизно постављено
Питањем „Зар нам нису потребни и вера и покајање?“ ствар за мене још није разјашњена. Најпре мора бити јасно шта се подразумева под покајањем.
У свом одговору покајање разумем као промену мишљења. Разликујем га од дефиниције по којој покајање већ означава успешно извршено практично одвраћање од грехова и тиме промењен начин живота. Појмове „metanoeō“ и „epistrephō“ навео сам ради појашњења ове разлике: промена мишљења и окретање, односно обраћење, не смеју се непромишљено изједначити са целокупним каснијим током посвећења.
Тиме не поричем ни потребу за промењеним мишљењем ни позив на практично обраћење. Моје питање гласи: Да ли се практично морално постигнуће човека претвара у додатни услов његовог оправдања?
Ако „вера и покајање“ значи да вечни живот примам само када, уз поуздање у Христа, и одговарајућим начином живота оставим грех, видим озбиљан проблем. Грех се у 1. Јовановој 3,4 описује као безакоње. Остављање греха, према томе, тиче се послушности Божјем мерилу. Ако та послушност постане додатни услов оправдања, уз поуздање у Христово дело сада стоји и моје сопствено постигнуће.
Управо се ту плашим промене јеванђеља. Захтев за послушношћу јесте библијски. Али не сме бити постављен на место на коме Писмо говори о прихватању грешника благодаћу кроз веру.
За читање: 1. Јованова 3,4; о позиву на покајање поменутом у одговору и 2. Тимотеју 2,24–26.
14. Две опасности које обе треба озбиљно схватити
Разумем приговор: Када би моје тумачење било погрешно, могао бих приписати спасење човеку који се неоправдано осећа сигурним. То би било озбиљно. Одговор о спасењу зато не сме бити лакомислен.
Али опасност постоји и у другом смеру. Ако је моје разликовање тачно, а ја захтеве посвећења ипак претворим у услове оправдања, више не проповедам непомућену благодат. Тада се од човека додатно тражи оно што, по мом уверењу, није темељ његовог спасења.
Зато то називам мачем са две оштрице. Брига због лажне сигурности не дозвољава нам да уведемо додатни услов спасења. Обрнуто, наглашавање благодати не дозвољава да грех и следовање потцењујемо. Морамо питати шта текст стварно каже и на које питање одговара.
Желим да дар не претворим у награду и да награду не учиним безначајном. За мене та разлика није језичка ситница. Она се тиче поруке на коју човек треба да стави своје поуздање.
15. Учеништво има цену
Исус позива да се одрекнемо себе и узмемо свој крст. Говори о томе да треба израчунати цену. Ове позиве озбиљно прихватам. Следовање није необавезни додатак животу.
Али разликујем свакодневну одлуку учеништва од примања спасења. Једна област тиче се поверења у довршено дело другога. Друга се тиче мог послушног животног пута на том темељу.
Није довољно објавити велику одлуку, а не размотрити цену и не спроводити је верно. У усменом одговору поменуо сам Јована Марка, који је напустио мисијско путовање и кога Павле у почетку није хтео поново да поведе. Пример показује да поћи и истрајати нису аутоматски исто. Не треба да заснива додатну тврдњу о спасењу тог човека.
Зато могу говорити о стварном напору, а да не мислим на оправдање делима. Не тиче се свака изјава о труду и верности стицања вечног живота. Позив на следовање упућен је људима који треба да граде на Христу и сносе одговорност за своје поступке.
За читање: Лука 9,23; 14,25–33; Дела 13,13; 15,36–40.
16. Грех је смртоносан – и када разликујем спасење и посвећење
Ако неактивна вера, према мом тумачењу, није аутоматски вера која никада није постојала, из тога никако не следи да је грех безопасан. Јаков описује да грех води у смрт. Он разара, лишава и доводи човека под Божји суд.
У свом одговору указао сам на 1. Коринћанима 11: ту су слабост, болест и умирање чланова цркве повезани са озбиљним Божјим захватом. И причу о Ананији и Сапфири навео сам као пример тежине Божјег суда. Из тога не правим самосталан суд о вечном стању сваке поменуте особе.
Упозорење је довољно јасно: Божја дисциплина није само теоријски појам. Човек грехом може претрпети огромну штету, све до губитка земаљског живота. Зато не говорим о благодати која наше живљење чини безначајним.
И Данилов савет Навуходоносору за мене припада овом контексту. Он позива цара да остави своје грехе праведношћу, а своја безакоња милосрђем према сиромашнима. У том контексту реч је о претећем суду и његовом благостању. Пример ми показује: позив да се прекине са грехом потпуно је оправдан, а да сваки такав позив зато не буде објашњење како се грешник први пут оправдава.
За читање: Јаковљева 1,14–15; 1. Коринћанима 11,27–32; Дела 5,1–11; Данило 4,27 (4,24 у немачкој нумерацији).
17. Зашто видљива дела нису непогрешив тест спасења
Друга тешкоћа настаје када од видљивог понашања желимо да направимо једнозначно мерило нечије вере. Тада се брзо размишља: Хришћани су добри људи; нехришћани су лоши људи. Стварност је сложенија.
Људи изван хришћанске вере у многим областима могу живети дисциплиновано, помагати другима и бити примерни. У одговору сам, рецимо, навео припаднике Јеховиних сведока и побожне ортодоксне Јевреје. Посматрање морално озбиљног живота још не одлучује да ли човек верује Христу и Његовом јеванђељу. То је разлика између начина живота и темеља вере, а не суд о вечном стању особе наведене именом.
Обрнуто, људи који стварно верују могу се у појединим областима живота понашати срамотно. То њихов грех не чини бољим. Али показује зашто видљив начин живота није непогрешив инструмент за утврђивање новог рођења.
Томе се додаје да и споља добро дело може настати из погрешних мотива. Прва Коринћанима 4 усмерава поглед ка намерама срца које ће Господ открити. Човек другима може изгледати као нарочито веран слуга, док Господ зна нешто друго о његовим побудама.
Тиме дела нису безначајна. Моја ужа тврдња гласи: Она нам не дозвољавају непогрешив суд о срцу другога. Господ зна више од нас. Зато не желим ни да ново рођење доказујем љубазним, моралним наступом, ни да из једног тешког пада без даљег разматрања изводим његову немогућност.
18. Познање, љубав и делотворна вера
На крају одговора враћам се вези између познања и љубави. Представу да вера механички и неизбежно производи дела сматрам превише једноставном. У мом приказу раст се дешава тако што човек напредује у познању Бога и Његове благодати, из тога израста љубав и та љубав делује.
Петар више пута говори о познању. Не желим да само на различитим грчким појмовима градим далекосежно учење. За мене је одлучујући пут описан у тексту: верник треба да расте. На крају низа врлина стоји љубав.
Томе ми одговара Галатима 5,6: реч је о вери која делује кроз љубав. Та делотворност није други темељ оправдања. Описује како вера добија облик у животу.
Сећање на примљено опроштење при томе има велику улогу. Што јасније схватам шта значи моја кривица, шта бих заслужио и шта ми је уместо тога даровано у Христу, имам више разлога да волим Господа. То повезујем са Исусовим речима о љубави онога коме је много опроштено и са мишљу да Божја љубав претходи нашој.
Супротна слика је човек из 2. Петрове 1 који је заборавио очишћење од својих ранијих греха. Зато није реч само о притискању човека додатним захтевима. Треба га и подсећати на благодат коју је примио, да би из ње живео.
За читање: 2. Петрова 1,2–9; 3,18; Галатима 5,6; Лука 7,47; 1. Јованова 4,19.
19. Фарисеј и цариник: питање за нас саме
На крају сам говорио о причи о фарисеју и царинику. По мом уверењу, она не погађа само људе који се отворено поносе сопственим постигнућима.
Фарисеј захваљује Богу. Он, дакле, свој положај не приписује једноставно себи као да Бог с тим нема ништа. Ипак се пореди са другим и указује на оно што га издваја. У томе видим озбиљно питање за наш сопствени начин размишљања.
И ми можемо рећи: „Бог ме је променио. Њему припада слава.“ А ипак се испод тога може крити став: „Нисам савршен, али сам свакако бољи од овог човека.“ Позивање на Божје деловање не штити аутоматски од самоправедности.
Зато питање дела мора погодити и нас саме. Служе ли заиста Господу? Израстају ли из љубави? Или оно што сматрамо духовним напретком користимо да се уздигнемо изнад других и будемо сигурнији у њихов положај пред Богом него што можемо бити?
То говорим самокритично. Благодат не треба да нас води надменом суду о другима. Она нас подсећа од чијег дела сами зависимо.
За читање: Лука 18,9–14.
20. Мој одговор на почетно питање
Да: По мом уверењу, човек прима вечни живот благодаћу кроз веру у Исуса Христа. Претходно или додатно остварено морално постигнуће није темељ његовог оправдања.
Да: Тај човек је позван на покајање, послушност, посвећење и верно следовање. Не треба да оправдава грех, него да се са свом ревношћу труди да живи у складу са примљеном благодаћу. Божје оспособљење не чини тај позив сувишним.
Не: Целокупну каснију плодност верника не сматрам аутоматски загарантованим током. Библијска упозорења на лењост, слепило, самообману и завођење за мене описују стварне опасности. Зато је позив на раст тако озбиљан.
И да: Начин живота има значајне последице. Господ ће оценити верност. Грех може донети дисциплину, губитак и стид. Према мом тумачењу, Јаковљева 2 и упозорења о наследству говоре о таквим озбиљним стварима, а да примање вечног живота не претварају у награду за добра дела.
Не желим ни да ограничим благодат ни да умањим посвећење. Дар остаје дар. И управо је обдарени позван да верно поступа са животом који му је поверен.
Зато питање за нас није само: „Како процењујем веру другога?“ Оно гласи и: „Сећам ли се благодати коју сам примио и допуштам ли да она делује у љубави?“