Јуда повезује снажно обећање с озбиљним налогом: Божји љубљени чувају се за Христа – и треба да чувају себе у Божјој љубави. Како обоје иде заједно?
Суштина
Божје чување даје вери ослонац. Оно не чини будност, обраћење и љубав сувишним. Јуда 1 темељи поверење у Божје деловање; стихови 20–23 показују како ословљени хришћани треба одговорно да живе.
1. Прво обећање, затим упозорење
Јуда пише „позванима“, који су у Богу Оцу љубљени и сачувани за Исуса Христа. Своју посланицу почиње Божјим окретањем човеку. Тек затим описује људе који су се увукли у цркву, злоупотребљавају благодат за оправдавање разузданог живота и одричу се Исуса Христа (Јуд 3–4).
Тај редослед је пастирски значајан: читаоци треба да се суоче са стварном опасношћу, али пред њом стоје као људи којима је Бог већ учинио добро. Заједничко спасење и предата вера чине полазиште њиховог залагања. Јуда их не позива да тек заслуже Божју љубав.
Истовремено морамо разликовати читаоце од заводника. За ове друге каже се да немају Духа (Јуд 19). У вези с Римљанима 8,9 то је снажан показатељ против њихове припадности Христу. „Љубљени“, насупрот томе, позивају се на молитву у Светом Духу (Јуд 20). Посланица, дакле, не говори ни искључиво о неверујућима ни без разлике о свим учесницима.
2. Шта грчко „сачувани“ казује
У Јуди 1 стоји tetērēménois (τετηρημένοις), партицип перфекта пасива од tēréō (τηρέω). Он описује примаоце као људе у постојећем стању сачуваности. Пасивни облик усмерава поглед на чување које примају. У контексту посланице Божје деловање намеће се као темељ.
Међутим, перфекат није граматичка чаробна реч за неповратност. Из самог временског и аспектуалног облика не може се извести потпуно учење о трајању спасења. Ко жели да образложи коначно очување верујућих, мора узети у обзир и контекст и друге исказе Писма.
Ни сам глагол не одређује свуда врсту чувања. У Јуди 6 анђели нису „сачували“ своју област; Бог их држи сачуване за суд. У стиху 13 лажним учитељима сачувана је тама. У стиху 21 читаоци треба да чувају себе у Божјој љубави. Исто поље речи може, дакле, означавати заштиту, држање или чување за суд. Пресудни су сваки пут делатник, предмет и циљ.
Пажљиво читати
Реч има спектар значења. Реченица из њега не користи аутоматски сва значења истовремено. Питање зато не гласи само: „Шта може tēréō значити?“, него: „Шта значи овде?“
3. За Христа – или кроз Христа?
Израз Iēsoû Christō̂ tetērēménois садржи име Исуса Христа у дативу. Превод „сачувани за Исуса Христа“ разуме Христа као онога којем сачувани припадају и за којег се чувају. То одговара циљу посланице: чекању на његову милост за вечни живот и стајању пред Божјом славом (Јуд 21.24).
Други преводи преносе ту везу са „кроз Исуса Христа“ или „у Исусу Христу“. Те могућности смеју се поменути, али не смеју се помешати у наизглед једнозначан троструки исказ. Нарочито, испред „Исус Христос“ овде не стоји предлог „у“. Да су хришћани у Христу и да се кроз њега чувају може се добро образложити из Новог завета; али то само по себи не одлучује конкретну функцију датива у Јуди 1.
Уз то долази текстуална варијанта на почетку стиха: поред „љубљени“, у делу предања налази се „посвећени“. Израз „сачувани“, пресудан за нашу тему, тиме остаје недирнут. Различити немачки преводи зато могу различито гласити већ код првог обележја идентитета.
4. Три стиха која иду заједно
Јуда 1 – примљено чување: Читаоци се ословљавају као сачувани за Христа.
Јуда 20–21 – живљена одговорност: Треба да се изграђују на својој најсветијој вери, моле у Светом Духу, чувају себе у Божјој љубави и чекају на Христову милост.
Јуда 24–25 – поуздање у славословљу: Бог може да их сачува од спотицања и непорочне с радошћу постави пред своју славу.
Стих 21 речима „сачувајте себе“ садржи стварни налог. Пратеће делатности показују како то остајање добија облик: у апостолској истини, молитви и нади. Томе се придружује милосрдна помоћ угроженим људима (Јуд 22–23). Наш учинак не ствара Божју љубав; ипак, наш живот може одговарати тој љубави или се у пракси затворити за њу.
Стих 24, узгред, за „чувати“ употребљава други глагол, phylássō. Ипак, славословље садржински поново преузима тему с почетка. Оно слави Божју способност да сачува своје људе и да их коначно представи пред собом. „Бог може“ овде је најпре исказ о Божјој моћи. Потпун закључак „Бог ће сваког наново рођеног коначно спасти“ захтева и исказе о његовом обећању и његовој вољи. Управо су ту релевантни, на пример, Јован 6,37–40 и 10,27–29.
5. Како перспектива Free Grace разуме контекст
Овде заступљено тумачење Free Grace разликује примање вечног живота вером у Христа од одговорног живота већ спасене особе. Добра дела нису цена спасења. Али она јесу Божја воља за спасене и значајна су за ближње, заједништво с Богом и оцену њихове службе (Еф 2,8–10; 1Кор 3,11–15).
На тој основи Јуда 1 чита се као охрабрење људима који припадају Христу. Јуда 21 позива их на живот у складу с њиховим позивом. Јуда 24 коначно усмерава њихов поглед на Бога, који их може довести до циља. Према овом схватању, упозорења нису ни прикривени споразум о учинку ни пука реторика. Она треба да одврате стварно завођење, грех и разорне последице.
За немогућност губитка вечног живота позивамо се нарочито на Христова обећања: он не губи ништа од онога што му је Отац дао и својим овцама даје вечни живот (Јн 6,39; 10,28). Јуда се чита у том ширем контексту. Методолошки би било претерано извести целокупно ово учење само из партиципа у Јуди 1.
Приговор и одговор
„Ако је очување сигурно, чему су онда потребна упозорења?“
Упозорење је бесмислено само када ништа значајно није на коцки. Из тога не следи да увек мора претити губитак вечног живота. Лажно учење може нашкодити људима, уништити односе, учинити службу бесплодном и повући за собом суд. Осим тога, само упозорење може бити средство којим Бог штити људе.
Други хришћански тумачи разумеју опомене као средство истрајности коју Бог гарантује или као упозорење на могуће коначно отпадништво. Та тумачења треба пажљиво проверити на основу текста. Било би неправедно изједначити их с тврдњом да прави хришћани никада не могу тешко сагрешити: и заступници тих ставова обично рачунају са стварним падом.
6. Петар и Димас: шта примери могу показати
Петар се одриче Исуса иако се Исус молио за његову веру и већ говори о његовом каснијем обраћењу (Лк 22,31–34.54–62). Његова прича показује: божанско очување и тежак људски пад не искључују једно друго. Она истовремено показује обнову. Зато се из ње не сме без даљег закључити да је већ објашњен сваки могући ток каснијег отпадања од вере.
Код Димаса су подаци оскуднији. Он се појављује као Павлов сарадник и касније га напушта из љубави према садашњем веку (Флм 24; 2Тим 4,10). Павле ту не даје изричит исказ о његовом коначном стању у погледу спасења. Димас је зато пример неверности у служби, али није недвосмислен доказ да никада није био спасен, да је изгубио спасење или да је до краја остао неверник.
Ни Именеј и Александар не смеју се без додатног образложења сматрати несумњивим примерима наново рођених отпадника. Тамо где Писмо оставља питање отвореним, наша аргументација не треба да га замени извесношћу.
7. Озбиљне последице, без умањивања благодати
То што је спасење дар не чини живот после спасења безначајним. У 1. Коринћанима 3,15 изричито се разликују губитак дела и спасење човека. У 1. Коринћанима 11,30–32 Павле описује тешко дисциплиновање у цркви и разликује га од осуде са светом. Такви текстови образлажу да тешке последице не значе аутоматски губитак спасења.
Обрнуто, не сме се сваки исказ о суду прерано свести на губитак награде. Јуда изричито говори о суду над безбожницима и о вечном огњу. Слике морају остати везане за своје адресате и свој контекст. Разликовање спасења и награде помаже при читању; оно не замењује читање.
Благодат даје сигурност код Христа и добар разлог за покајање. Она не даје добар разлог да се грех умањује.
Водећа мисао из Јуде 1.4.20–25
8. Шта то практично значи
Ко верује у Христа сме своју сигурност утемељити на његовом обећању. Истовремено, вреди конкретно питати: које учење обликује моје размишљање? Који грех оправдавам? Коме треба милосрдно да помогнем? Где је мени самом потребна помоћ?
Јуда повезује борбу за истину с милосрђем према људима. Будност зато не сме прерасти ни у равнодушност ни у самоправедну суровост. Посланица се завршава обожавањем, јер Божја величина и верност чине крајњи хоризонт. Хришћани треба да делују из тог поуздања.
Библијски текстови за проверу
Цела Јудина посланица·Јуда 1 у грчком тексту с облицима и текстуалним варијантама. Други релевантни текстови: Јован 6,37–40; 10,27–29; Лука 22,31–34; Римљанима 8,9; 1. Коринћанима 3,11–15; 11,27–32; Ефесцима 2,8–10; 2. Тимотеју 4,10. Повезани текстови поглавља су на енглеском; излагања у чланку преносе контекст на немачком.