Шта значи бити накалемљен на маслину или одломљен од ње? Римљанима 11 повезује Божју верност Израелу с озбиљним упозорењем хришћанима из народа.
Суштина
Маслину најпре треба разумети у контексту Израела, народа и Божјих обећања. Та слика се без додатног образложења не може изједначити са списком свих наново рођених. Упозорење против охолости и неверовања ипак остаје лично обавезујуће.
1. На које питање Павле одговара
Римљанима 9–11 бави се тешким питањем: да ли је Божја реч подбацила ако многи припадници Израела не прихватају Месију? Павле одговара да Божје обећање није престало да важи (Рим 9,6). Он сам припада Израелу; осим тога, постоји остатак по благодати (11,1–6). Садашње неверовање Израела зато није ни потпуно ни крај његове историје с Богом.
Истовремено, људи из народа долазе вери. То им не даје право да се узносе над Израелом. Управо ту се укључује слика маслине: накалемљене гране не носе корен; корен носи њих (11,18). Ко живи од Божје доброте не може из тога изводити етничку или верску надмоћ.
2. Шта значе саставни делови слике
Павле не наводи изричито тачно значење сваког детаља слике. Корен се може разумети у вези с оцима и обећањима која су им дата (11,16.28). Зато је тумачење које га односи на Авраама и линију обећања природно. То остаје образложено повезивање; текст не каже једноставно: „Корен је Авраам.“
Племенита маслина: заједница благослова обликована Божјим обећањима, чија је историја повезана с Израелом.
Природне гране: Израел у свом историјском односу према том обећању. Неке се одламају због неверовања.
Дивља грана: људи из народа који по благодати добијају удео у благослову. Њихово стајање повезује се с вером.
Природне гране не могу се уопштено односити на људе који су претходно били наново рођени. Павле описује неверовање једног дела Израела, не говорећи да су сви ти људи раније лично имали спасоносну веру. Обрнуто, накалемљеност незнабожаца не треба свести на чисто спољашње почасно место: Павле говори о стварном учешћу и изричито о стајању вером (11,17.20).
3. Групна перспектива и лично обраћање
У стиху 13 Павле се изричито обраћа људима из народа. Од стиха 17 употребљава реторичко „ти“. То одговара репрезентативном саговорнику: незнабошцу се обраћа у односу на Израел. Контекст је, дакле, суштински везан за историју спасења, односно за Божје деловање с Израелом и народима.
Из те групне перспективе, међутим, не следи да поједини читаоци остају неукључени. Репрезентативно „ти“ може се обраћати заједници и истовремено погодити сваког њеног члана. Осим тога, Павле жели да својом службом спасе „неке“ из свог народа (11,14). Лично спасење и колективна историја спасења зато нису супротности.
Пресудно разликовање
Исказ о положају неке групе није аутоматски исказ о непроменљивом стању спасења сваког њеног појединог члана. Исто тако, упозорење не постаје безазлено само зато што се односи на групу.
4. „Ти стојиш вером“
Супротност у стиху 20 јесте неверовање и вера. Павле не каже: Јудејци су потиснути због лошијег учинка, а незнабошци су заслужили своје место. Већ стих 6 разликује благодат и дела као основу избора. Накалемљена грана, дакле, нема разлога за хвалисање.
„Остати у његовој доброти“ (11,22) у контексту значи и даље се ослањати на Божју доброту уместо запасти у самоуверену охолост и неверовање. Услов је озбиљан. Ко однос вере замењује наводно подразумеваном групном привилегијом, противречи логици калемљења.
5. Да ли „бити одсечен“ значи губитак вечног живота?
Овде заступљено тумачење Free Grace разуме слику пре свега као упозорење на губитак положаја у Божјем деловању благослова у историји спасења. Маслина се не изједначава непосредно с новим рођењем. Зато из одсецања гране још не следи да претходно наново рођен човек губи вечни живот.
Али то тумачење мора се мерити снагом сликовитог језика. „Бити одсечен“ означава стварно искључење, а не само нешто мању корист или мали губитак утицаја. Павле не каже изричито да мисли искључиво на губитак мисионарског првенства. Читање у оквиру историје спасења јесте објашњење у целокупном контексту; не сме се представљати као пука дефиниција речи.
Приговор и одговор
„Али ако грана стоји вером, зар њено одсецање онда не мора значити губитак спасења?“
Овај приговор именује стварну егзегетску тешкоћу. Ко слику непосредно односи на вечни статус спасења сваког појединца, тако ће читати и упозорење. Против тога говори чињеница да већ природне гране представљају историјску припадност која није истоветна с личним новим рођењем. Зато одлука мора узети у обзир целокупну слику, а не само реч „вера“ или „одсечен“.
Читање Free Grace повезује то запажање с изричитим обећањима коначног спасења, на пример у Јовану 6,39–40 и 10,28. То не замењује тумачење Римљанима 11, али његову теолошку основу чини јасном.
6. Зашто неверовање Израела нема последњу реч
Бог може поново накалемити природне гране ако не остану у неверовању (11,23). То није ни спасење на основу етничког порекла ни заобилажење Месије. Могућност поновног прихватања повезана је управо с превазилажењем неверовања.
Окорелост Израела је, према стиху 25, делимична. Наредни исказ о спасењу „целог Израела“ тумачи се на различите начине. Према овде заступљеном схватању, Павле гледа на будуће окретање Израела Христу. Други ту формулацију више разумеју као опис спасеног Божјег народа или целине изабраног Израела кроз историју. За аргументацију одломка у сваком случају је кључно: Божје милосрђе спречава тријумф хришћана из незнабоштва над Израелом.
Римљанима 11,29 у непосредном контексту говори о Божјим даровима и позиву у погледу Израела, који је вољен због отаца. Стих сведочи о Божјој верности. Без те везе не треба га користити као издвојен доказ за било које питање личне сигурности спасења.
7. Један Божји народ – без надмености
Ефесцима 2,11–22 описује помирење Јудејаца и незнабожаца у Христу. Римљанима 11 осветљава с тим повезану историју обећања из друге перспективе. Оба текста противрече размишљању у којем незнабошци славе своју припадност као сопствену надмоћ. Откупљење и помирење су дар.
Ти не носиш корен. Корен носи тебе.
Римљанима 11,18, по смислу
За праксу то значи: веровати са захвалношћу, одбацивати надменост и озбиљно схватати Божју верност његовим обећањима. Ко упозорење чита само као спорно питање о губитку спасења може превидети његов изричито наведени повод: охолост оних који су примили благодат.
Библијски текстови за проверу
Римљанима 11 у контексту; допунски Римљанима 9,1–8; 10,9–13; Јован 6,37–40; 10,27–29; Ефесцима 2,11–22. Повезани приказ поглавља је на енглеском.