1. Јованова посланица ➤ Како изгледа тумачење Free Grace?

Сигурност вечног живота и заједништво с Богом припадају једно другом. Прва Јованова посланица показује како истина, љубав и послушност треба да обликују живот верујућих.

1. Коме се обраћа – и с којим циљем?

Јован пише својим читаоцима да су им греси опроштени, да познају Оца и да Божја реч остаје у њима (1Јн 2,12–14). Тиме их третира као верујуће. Истовремено упозорава на заводнике који поричу да је Исус Христос (2,18–27). Хришћански адресати и учитељи против којих се бори не смеју се у тумачењу једноставно изједначити.

Почетак посланице одређује тежиште: апостолско сведочанство о јављеном животу треба да уведе читаоце у заједништво са сведоцима, с Оцем и његовим Сином; Јован с тим повезује пуну радост (1,1–4). „Заједништво“ значи више од доброг осећања. Оно има објективну основу у истини о Исусу и живљени облик у односу с Богом и једних с другима.

То говори у прилог читању посланице првенствено као упутства за живљено заједништво. Ипак, то не даје право да се сви искази о истини и заблуди, животу и смрти или деци Божјој и деци ђавољој унапред сведу на пуке промене расположења међу хришћанима.

2. Божје сведочанство као основа сигурности

У 1. Јовановој 5,9–13 поглед се усмерава на Божје сведочанство о његовом Сину. Бог је дао вечни живот, а тај живот је у његовом Сину. Ко има Сина, има живот. Јован пише онима који верују у име Сина да би знали да имају вечни живот.

Сигурност почиње оним што Бог говори о свом Сину.

Водећа мисао из 1. Јованове 5,9–13

Из перспективе Free Grace зато је прво питање: верујем ли Сину и Божјем обећању живота? Питање није да ли сам већ сакупио довољно духовног учинка да бих накнадно заслужио дар. То не искључује искрено испитивање мог живота. Разликује његову сврху: препознати грех и покајати се нешто је друго од покушаја да се неодређеном минималном количином добрих дела докаже Христова поузданост.

3. Могу ли се сврхе писања допуњавати?

Јован наводи више сврха писања: пуна радост (1,4), избегавање греха (2,1), потврђивање познате истине (2,21), заштита од заводника (2,26) и сигурност вечног живота (5,13). Непосредни контекст сваког места помаже да се препозна њихова функција.

Из тога, међутим, не следи да 5,13 може сажимати искључиво претходна четири стиха. Исказ може непосредно следити један одломак и истовремено објединити намеру целе посланице. Исто тако, 2,26 јесте везан за заводнике, али они су важни за целу посланицу. Био би погрешан закључак из вишеструке употребе „ово сам вам написао“ изводити увек уску и истоветну везу.

Јачој аргументацији није потребно такво искључивање: било да се 5,13 чита уско или обухватно, остаје његова непосредна веза с Божјим сведочанством о Сину. Заједништво, истина и сигурност могу бити више страна исте пастирске намере.

4. Светлост: грех нити порицати нити оправдавати

Бог је светлост. Ко тврди да има заједништво с њим, а живи у тами, говори неистину (1,5–6). Истовремено, Јован упозорава да не поричемо сопствени грех (1,8.10) и наводи признање, опроштење и очишћење (1,9). Циљ није претварање да смо безгрешни.

У 2,1 Јован повезује два исказа: пише да читаоци не греше; ако неко сагреши, имају заступника код Оца, Исуса Христа праведника. Тумачење мора сачувати обоје: обавезујући позив на послушност и Христову помоћ онима који падају. Благодат не сме постати ни дозвола за грех ни недостижна награда за оне који су већ безгрешни.

5. Љубав: заједништво постаје конкретно

Љубав према Богу не може се одвојити од односа према брату (4,20–21). Јован иде до конкретне свакодневне ситуације: човек има средства за живот, види невољу свог брата и затвара се за њега (3,17). Љубав треба да буде на делу и у истини, а не само речима (3,18).

Управо та конкретност штити од неодређеног мерења побожности. Практично питање није: „Да ли сам довољно пун љубави за небо?“, него: „Овде је некоме потребна помоћ – хоћу ли му послужити?“ Дар живота не одузима тежину том питању. Он утемељује нову одговорност.

6. Истина: није свако верско исповедање исто

Јован позива на испитивање духова (4,1–6). Мерило је апостолско сведочанство о Исусу Христу који је дошао у телу. Посланица не супротставља истину и љубав: учење које искривљује Сина оштећује основу заједништва. Љубав зато захтева и јасноћу.

У 2,19 Јован каже за оне који су отишли да нису били „од нас“. Тај конкретан исказ о групи противника треба озбиљно схватити. Али он није изричит општи исказ да сваки човек који некада тешко падне или напусти неку службу никада није могао бити наново рођен. Прелаз са описаног случаја на правило без изузетка захтева додатно образложење.

7. Тешко мерило провере: 1. Јованова 3,6–10

Јован овде веома снажно каже да рођени од Бога не греши и не може грешити јер Божје семе остаје у њему. Те речи се не смеју заобићи. Истовремено, већ је рачунао с грехом међу читаоцима (1,8–2,2). Тумачење које сваки поједини преступ изједначава с одсуством новог рођења ствара противречност унутар посланице.

Једно раширено тумачење разуме ове исказе као супротност основних животних усмерења. У тумачењу Free Grace често се наглашава да грех никада не произлази из новог живота који Бог дарује: он противречи новом рођењу; у остајању у Христу, напротив, остварује се оно што одговара Божјем животу. То објашњава неспојиве изворе праведности и греха, али мора се потврдити на конкретним ознакама особа у стиховима 9–10.

8. Посланица за сигурност и раст

Читање Free Grace има снажно средиште: вечни живот је у Сину, а Божје сведочанство заслужује поверење. Из те сигурности хришћани су позвани на истину, љубав и светлост. Оштре супротности у посланици притом остају изазов за свако тумачење.

Зато посланицу не читамо као лабаву збирку умирујућих стихова. Допуштамо да нас она исправља: веровати Христу, признавати грех, помагати брату, испитивати лажно учење и остајати у ономе што су апостоли предали. Тако даровани живот постаје видљив у живљеном заједништву.