Да ли је „мртва вера“ непостојећа вера? (Јак 2,26)

„Вера без дела је мртва.“ Али да ли Јаков тиме мисли да та вера никада није постојала? Мајкл А. Итон отвара други приступ: Јаков позива хришћане да допусте да њихова вера постане делотворна за друге људе.

Ово тумачење у великој мери следи Мајкла А. Итона, The Branch Exposition of the Bible, у његовим одељцима о Јакову 2,14–26. Пресудно је прочитати цео ток мисли: повлашћивање богатих, заповест љубави према ближњем, гладног брата и на крају Авраама и Раву.

1. Питање почиње од занемареног сиромаха

Јаков 2 не почиње испитивањем да ли су његови читаоци уопште хришћани. Он им се обраћа као браћи и повезује их с вером у Исуса Христа (2,1). Управо зато им указује на противречност: они указују част имућном посетиоцу, док сиромах добија лоше место. Такво понашање не приличи њиховом Господу.

Следећи корак је царска заповест: љуби свог ближњег као себе самога (2,8). Ко поступа с људима према њиховом угледу, крши ту заповест. Јаков 2,12–13 подсећа да и хришћани полажу рачун за своје речи и дела. Ко и сам живи од милосрђа, не сме немилосрдно поступати с другим.

На тој позадини Јаков у стиху 14 пита каква је корист од вере која остаје без дела. Поновљено „Каква је корист?“ у стиховима 14 и 16 јесте кључ. Брату или сестри потребни су одећа и храна. Љубазан поздрав на растанку не уклања ни хладноћу ни глад.

2. Кога вера треба да „спасе“?

Јаков 2,14 обично се разуме овако: може ли вера спасти човека који тврди да је има? Итон, насупрот томе, реч „њега“ односи на сиромашног човека о коме поглавље говори. Његово тумачење по смислу гласи: може ли твоја вера спасти другога из његове невоље ако ништа не учиниш за њега?

То је стварна егзегетска одлука. Грчка заменица auton значи „њега“; „другога“ је Итоново тумачење на кога се она односи, а не додатна реч у изворном тексту. У прилог томе он наводи непрекинути контекст бриге за сиромашне: сиромашног посетиоца у 2,2–3, заповест љубави у 2,8 и конкретну невољу у 2,15–16. Касније Рава заиста поступа тако да угрожени људи буду спасени (2,25).

Ни „спасти“ не мора на сваком месту означавати првобитно избављење од вечне осуде. Јаков 5,15 употребљава ту реч у вези с болесником; 5,20 говори о спасењу човека његовим враћањем. То показује важност одговарајућег контекста. Само по себи, то још не доказује Итоново повезивање заменице у 2,14; оно се образлаже пре свега аргументацијом целог поглавља.

Приговор Итону је очигледан: непосредно пре тога поменути човек јесте онај који говори о својој вери. Зато многи тумачи односе „њега“ на тог човека. Итон узвраћа да заменица у грчком може преузети и особу која се може разабрати из ширег контекста. Његово читање је, дакле, образложено контекстуално тумачење, а не граматичка нужност. Његова посебна снага је у томе што практичну причу непосредно разуме као објашњење питања.

3. „Мртав“ овде значи: неделотворан попут леша

Јаков из примера изводи закључак да је вера без дела мртва (2,17). На крају то појашњава поређењем с телом без духа (2,26). Итон озбиљно схвата то поређење: тело постоји, али недостаје његово живо деловање. Сходно томе, стварна вера може постати трома, хладна и бескорисна за друге.

Израз „мртав“ зато се не сме без образложења преписати као „никада није постојао“. Ипак, једно поређење не одлучује о целокупном учењу о спасењу. Итонов закључак добија тежину из узајамног односа адресата, контекста и примера. Јаков позива верујуће на деловање; не позива их да довољним учинком накнадно потврде своје раније обраћење.

Ни члан испред грчке речи за веру не одлучује о питању. Превод „та вера“ може изразити упућивање на претходно. Али сам по себи не доказује да Јаков супротставља две суштински различите врсте вере. Итон указује да се исти одређени члан у поглављу јавља и уз Авраамову веру. Од граматике се не сме тражити више него што она стварно може да пружи.

4. Исправно учење не замењује милосрђе

У стиху 18 један саговорник разликује веру и дела. Итон то разуме као изговор: један, ето, има веру, други практичну даровитост. Јаков не прихвата такву поделу. Различити дарови никога не ослобађају љубави према ближњем. Вера треба да се изрази у видљивим делима.

Затим следи оштра примедба о демонима: и они знају да је Бог један и дрхте (2,19). Итон то чита као посрамљујуће поређење за неделатне хришћане. Верско знање, па чак и снажна осећајна реакција, још не значе да неко служи Богу или помаже ближњем.

Јаков тиме не каже да су демони примили вечни живот. Нити човека у сваком погледу изједначава с демоном. Поређење се односи на оспоравану тачку: истина може бити позната, а да из ње не произађе деловање у љубави. Управо онај ко радо брани исправно учење мора допустити да му се постави то питање.

5. Авраам: две ситуације, две употребе „оправдања“

Сада Јаков прелази на позитиван пример. Авраам показује веру која делује и сазрева. Притом Јаков указује на два различита догађаја: Авраам је веровао Богу и то му је урачунато у праведност (Пост 15,6; Јак 2,23). Касније је био послушан у искушењу с Исаком (Пост 22; Јак 2,21).

Између та два догађаја прошло је много година. Тачан број година зависи од претпоставки о Авраамовој и Исаковој старости; за аргумент није неопходан. Пресудан је редослед: Авраам није морао најпре да принесе Исака да би га Бог прихватио као верујућег.

Зато Итон друго оправдање не разуме само као добар утисак пред људима. Реч је о Божјем сопственом признању. У Постању 22,12 Бог потврђује Авраамов страх од Бога; у стиховима 16–18 заклетвом учвршћује своје обећање и изричито говори о Авраамовој послушности.

Тако Итон објашњава и „усавршавање“ вере делима и „испуњење“ Писма у Јакову 2,22–23. Ранија вера не постаје накнадно истинита. Она у послушности достиже циљ ка коме је била усмерена. Божји дар и Божје благовољење обоје су стварни; али одговарају на различита питања.

Тиме се стих 24 може читати без ублажавања: човек се оправдава делима, а не само вером. По Итоновом схватању, Јаков овде говори о признању доказане верности. Он предуслову за примање вечног живота не додаје други услов.

6. Рава: вера постаје заштита другима

За Итона је Рава одговарајућа допуна Аврааму. Жена из народа с оптерећеном прошлошћу ставља се уз патријарха. Она исповеда своју веру у Бога Израела (ИНав 2,9–11) и залаже се за угрожене гласнике. Прима их и омогућава њихов бег (Јак 2,25).

Овде Итонова водећа мисао постаје опипљива: Равино уверење не остаје на речима. Њеним деловањем други људи су заштићени. Истовремено се њена сопствена вера доказује и добија признање. Јаков, дакле, не ограничава тај задатак на одређено порекло, друштвени положај или дугу историју вере.

7. Исправан одговор на неделатну веру

Итоново тумачење не одузима упозорењу ништа од његове оштрине. Немилосрдан хришћанин промашује свој позив и мора озбиљно схватити Божју оцену. Али одговор се не састоји у покушају да се напорним посматрањем самога себе заслужи или осигура сопствено откупљење. Он се састоји у деловању из примљене благодати.

То почиње стварном пажњом: коме су у мојој близини потребни храна, одећа, пратња или заштита? Какву помоћ могу поуздано пружити? Лично упознавање помаже да се разумеју потребе и да се не задовољава само сопствени добар осећај. Практична помоћ и преношење јеванђеља припадају једно другом; човек у невољи притом није средство нашег верског успеха.

Потребитоме је потребно више од нашег исправног учења о милосрђу. Потребно му је милосрђе.

Практични позив Јакова 2

Према овом тумачењу, „мртва вера“ јесте озбиљан суд о неделатности постојеће вере. Јаков жели да је покрене: на корист ближњем, на зрелост верујућег и на славу Богу.