Нови завет не звучи као један једини глас. Он приповеда, поучава, опомиње и теши у различитим ситуацијама. Управо зато вреди пажљиво погледати везе које држе његове књиге на окупу.
Суштина
Јединство Новог завета јесте јединство различитих сведока. Лични односи, заједничко предање и узајамно признање чине то јединство историјски опипљивим. Уверење о божанском надахнућу иде даље од тога: оно је теолошки суд, а не аутоматски резултат списка имена.
1. Симфонија има препознатљиве гласове
Симфонија не живи од тога да сваки инструмент увек свира исти тон. Сходно томе, јединство новозаветних списа не треба мешати с једнаким формулацијама, истоветним нагласцима или једним јединим књижевним обликом. Јеванђеља приповедају о Исусу; посланице одговарају на конкретна питања цркава. Заједно сведоче о Божјем деловању кроз Исуса Христа, његову смрт и његово васкрсење.
Ко жели да испита то јединство, треба да разликује три нивоа: шта сами списи тврде? Који се историјски односи могу препознати? И какав закључак из тога изводимо о њиховом божанском ауторитету? Тако од одушевљавајућег запажања настаје разумљива аргументација.
2. Лука, Марко и Павле: конкретна мрежа
У Колошанима 4,14 Лука се помиње као вољени лекар, у Филимону 24 као сарадник. Друга Тимотеју 4,11 повезује га с Павлом и наводи Марка као корисног за службу. Такви наговештаји показују да се новозаветна проповед није састојала од међусобно затворених група.
Лука 1,1–4, осим тога, описује преношење преко очевидаца и претензију на пажљиво излагање. Аутор не супротставља своју веру историјском истраживању. Своје излагање образлаже управо поузданим предањем и темељним бављењем догађајима.
Да је Лука користио и Марково јеванђеље јесте раширено објашњење књижевних сличности. Лука 1, међутим, не наводи изричито Марка као извор. Исто тако, сама лична веза не доказује који је писани документ када коришћен. Ту се морају придружити поређење текстова и историјска реконструкција.
Доказ и закључак
„Лука и Марко били су повезани“ јесте запажање из посланица. „Лука је користио управо ову верзију Марковог јеванђеља“ јесте даља књижевноисторијска теза. Добра одбрана Библије означава ту разлику.
3. Марко и Петар: писана и раноцрквена сведочанства
Прва Петрова 5,13 назива Марка „мојим сином“, што добро одговара блиском духовном односу. Дела 12,12 помињу кућу његове мајке Марије као место окупљања хришћана на молитви. Марко тако стоји у окружењу јерусалимске цркве, а касније се помиње у кругу Павлових сарадника.
Још једно сведочанство пружа Папије, чији исказ Јевсевије преноси у својој Kirchengeschichte 3,39: Марко је као Петров посредник, односно тумач, поуздано писмено забележио његова сећања. То је рано ванбиблијско предање које треба историјски озбиљно схватити. Али оно није исто што и податак који Марково јеванђеље даје о самом себи.
И Силван повезује те кругове. У 1. Петровој 5,12 помиње се као верни брат, а у 2. Коринћанима 1,19 као сарадник у проповедању. Његова тачна улога у састављању или преношењу Петрове посланице не може се у потпуности реконструисати из кратке реченице. Ипак, она потврђује однос који се супротставља паушалном супротстављању потпуно изолованих „петровских“ и „павловских хришћанстава“.
4. Да ли се новозаветни текстови већ називају „Писмом“?
Прва Тимотеју 5,18 повезује заповест о волу који врше из Поновљеног закона 25,4 с реченицом да је радник достојан своје плате. Та друга реченица одговара Луки 10,7. То је значајан показатељ ауторитативне употребе једног предања о Исусу и можда раног признања писаног Лукиног јеванђеља.
Стих, међутим, не наводи Луку. Као објашњење треба узети у обзир и заједничко предање Исусове изреке. Зато из паралеле не треба без додатних аргумената изводити прецизан датум настанка и општецрквеног признања целог јеванђеља. Датирање укључених списа и само је део историјске расправе.
Јаснија је 2. Петрова 3,15–16: ту се Павлове посланице помињу уз „остала Писма“. Истовремено се упозорава на њихово извртање. Формулација им приписује велику тежину која одговара Писму. Она још не каже да је сваки данас познати Павлов спис већ свуда постојао у завршеној збирци.
5. Мале подударности – с одговарајућом тежином
Марко 15,21 наводи Симона из Кирине као оца Александра и Руфа. Очигледно су та имена могла бити корисна читаоцима. Римљанима 16,13 такође поздравља једног Руфа. Ако је реч о истом човеку, то би добро одговарало вези Марковог јеванђеља с Римом.
Истоветност, међутим, остаје недоказана. Исто име још није недвосмислена идентификација особе. А ни потврђена истоветност сама не би доказала да је Марко написао своје јеванђеље у Риму. Показатељ може подупрети историјску реконструкцију, а да је не учини нужном.
Веза је јача тамо где се састаје више различитих врста сведочанстава. Тако очекивање долазећег Господа повезује Павлову и Петрову проповед (1Сол 5,2; 2Пт 3,10). Заједничка слика лопова, осим тога, постоји у предању о Исусу (Мт 24,43–44). Заједничко предање овде објашњава подударност; оно ауторе не чини потпуно независним сведоцима сваког појединачног облика израза.
6. Јединство укључује сукобе и помирење
Дела 15,36–40 отворено извештавају о спору Павла и Варнаве око Марка. Друга Тимотеју 4,11 касније поново наводи Марка као корисног. Списи, дакле, не чувају углачану причу о успеху. Дају простора неуспеху и обновљеној сарадњи.
Димас пружа болан контраст: најпре се помиње као сарадник, а касније је напустио Павла из љубави према садашњем веку (Флм 24; 2Тим 4,10). Текст изриче озбиљан суд о његовом понашању. Али не пружа детаљан приказ његовог даљег живота и не објашњава изричито да је Димас изгубио вечни живот. И овде помаже да се речено не допуњава наводно сигурним појединостима.
7. Шта из тога следи за надахнуће и канон?
Наведене везе показују историјски укорењен апостолски покрет који међусобно комуницира. Оне противрече слици пуке случајне збирке неповезаних верских текстова. Ипак, људска мрежа сама по себи не може доказати божанско надахнуће. Томе припада шире питање о Исусу Христу, његовим тврдњама и ауторитету његовог апостолског сведочанства.
И признавање канона било је историјски процес. Јевсевије у Kirchengeschichte 3,25 разликује широко признате и спорне списе. Ко у том процесу препознаје Божје вођство зато не мора тврдити да никада није било отворених питања.
Поверење у Божју реч не постаје јаче када показатеље надувавамо у доказе. Постаје разумљивије када пажљиво показујемо шта они заиста могу да поткрепе.
Симфонија Новог завета остаје упечатљива: различити гласови, конкретна историја и заједничко средиште у Христу. Управо пажљив поглед помаже нам да разумемо то јединство и одговорно га образложимо.
За проверу
Лука 1,1–4; 10,7; Марко 15,21; Римљанима 16,13; Колошанима 4,10–14; Филимон 24; 1. Тимотеју 5,18; 2. Тимотеју 4,10–11; 1. Петрова 5,12–13; 2. Петрова 3,15–16. Рана црквена сведочанства: Јевсевије, Kirchengeschichte 3,25 и 3,39 (енглески превод).