Ако Бог поставља власт, сме ли хришћанин изборима утицати на њен састав? Питање заслужује пажљиво испитивање – како на основу библијског текста тако и на основу логике аргумента.
Одговор у једној реченици
Из Божје владавине над историјом не следи општа забрана гласања за хришћане. Ко жели да образложи такву забрану мора додатно показати зашто би управо учешће у предвиђеном политичком поступку било непослушност.
Првобитни повод овог прилога била је расправа пред изборе за Бундестаг 2025. Следеће разматрање односи се на начелно питање савести и није изборна препорука за неку странку.
1. Испитати најјачи аргумент
Аргумент против учешћа на изборима може се реконструисати овако: Бог поставља власт. Ко се противи њеном постављању, противи се Богу. Избори утичу на састав власти. Дакле, учешће на изборима наводно је побуна против Бога.
У том облику, међутим, недостаје пресудан корак. Утицати и противити се не значе исто. И законски предвиђено именовање, уређена примопредаја дужности или саветовање утичу на политичке прилике. Из појма „утицај“ зато још не следи побуна.
Недостајућа премиса
Да би закључак био нужан, морало би да важи: Свако људско учешће у промени владе јесте отпор Божјој одредби.
Управо та тврдња морала би се библијски образложити. Римљанима 13 је не изриче.
2. Шта Римљанима 13 заиста учи
Римљанима 13,1–7 позива на покоравање државним властима. Власт је под Богом и има задатак да служи добру и ограничава зло. Одломак наводи и конкретне дужности попут дажбина и указивања части.
Павле овде не обрађује савремене парламентарне изборе. Зато из самог текста не можемо ишчитати ни изричиту заповест гласања ни изричиту забрану гласања. Морамо питати како се наведена начела примењују на политички поредак у коме је становништво позвано да бира своје представнике.
Поштовање таквог поретка може укључивати његове предвиђене поступке. Законита промена владе није побуна само зато што дотадашњи носилац функције тиме губи своју дужност. Поштовање функције такође не значи да се мора преузети свака лична страначка склоност носиоца те функције.
Осим тога, Римљанима 13 не описује државну власт искључиво као казнени суд над целим народом. Она се изричито назива служитељком за добро (13,4). Бог може употребити политичку власт за суд; али из тога не следи овлашћење да сваку конкретну владу са сигурношћу препознамо као такав суд.
3. Божја сувереност и људско деловање
Један раширен приговор гласи: или Бог поставља владу или људи утичу на њу изборима. Та алтернатива је погрешна. Божје деловање може укључивати људско деловање као средство. Већ у обичном животу вере уздамо се у Божје старање и истовремено идемо на посао. Молимо за исцељење и прихватамо помоћ.
То не значи да је свако људско средство морално дозвољено. Чињеница да Бог може уклопити неки догађај у свој план не оправдава грех. Морално питање и даље гласи: да ли је дотично деловање сагласно с Божјим заповестима?
Тиме треба исправити и тврдњу да су божанско постављање и људски утицај већ логички противречни. Противречност настаје тек уз додатну претпоставку да Божје постављање искључује сва људска средства. Та претпоставка не стоји једноставно у Римљанима 13.
4. „Владати с Христом“ није исто што и гласати
Други аргумент упућује на будуће владање с Христом: пошто је оно будуће, хришћани данас наводно не смеју преузимати политичку одговорност. Овде се, међутим, један појам употребљава у два различита значења. Учешће у Христовој последњој владавини и ограничено учешће у земаљској политичкој одлуци нису истоветни.
Прва Коринћанима 4,8–13 критикује самозадовољни тријумф Коринћана. Павле му супротставља понижење апостола. Његов назив „смеће“ описује њихово страдално поступање; он није забрана бирачког права. Етички изазов одломка гласи: одрећи се надмености и следити Христа и у страдању.
И Римљанима 12,16 усмерено је против охолости. Понизност може образложити политичку уздржаност, али исто тако скромно, стручно преузимање одговорности. Које понашање одговара појединачном случају, мора се додатно испитати.
Одржавати појмове јасним
Закључак је ваљан ако његова последица нужно следи из његових премиса. Дедуктивни аргумент је основан ако је ваљан и његове премисе су истините. Само вероватне претпоставке нису довољне за тај јачи захтев. А сумњива премиса још није унутрашња противречност.
5. Слобода савести значи одговорно испитивање
Из одбацивања опште забране гласања не следи да је свака изборна одлука добра. Остају питања истинољубивости, праведности, заштите људи и предвидивих последица одлуке. И сопствене информације, мотиви и оданости треба подвргнути испитивању.
Римљанима 14 опомиње хришћане да не осуђују једни друге пренагљено у спорним питањима савести. Непосредни контекст тиче се хране и дана; примена на изборе преноси начело које се ту препознаје. Ко је уверен да пред Богом не може гласати, не треба да буде присиљаван на то против своје савести. Али своје лично уверење не сме без чврстог библијског образложења претворити у заповест за све.
Савест притом није непогрешива. Треба да буде обликована Божјом речју и, по потреби, исправљена. Римљанима 14,23 не оправдава било који поступак само зато што га неко субјективно сматра исправним. Пре упозорава на чињење нечега што човек пред Богом сматра погрешним.
6. Ограничена политичка одговорност
Политика може ограничити неправду и побољшати оквирне услове. Не може помирити људе с Богом и не замењује ни јеванђеље ни цркву. Ко гласа, зато не треба да од неког политичког покрета прави спаситеља. Ко не гласа, исто тако не треба да у томе види доказ своје веће духовности.
Наше поверење припада Христу. Наше одлуке у овом свету треба да одговарају том поверењу – објективно, одговорно и без презира према савести другога.
Библијски текстови за читање
Римљанима 13,1–10; Римљанима 12,16; 14,1–23; 1. Коринћанима 4,1–16; 1. Тимотеју 2,1–4; 2. Тимотеју 2,12. Повезани прикази поглавља су на енглеском.