Павле позива Солуњане да се држе његовог усменог и писаног учења. Да ли то већ доказује да се свака традиција која је касније названа апостолском може поуздано препознати? Питање о „ономе који задржава“ у 2. Солуњанима 2 јасно илуструје проблем.
Неопходна разлика
Није спорно да је апостолско предање било обавезујуће. Остаје да се провери које касније учење заиста потиче од апостола и с којим образложењем данас полаже право на тај ауторитет.
1. Усмена проповед заиста је била Божја реч
Прва Солуњанима 2,13 описује како је заједница примила проповедану реч као Божју реч. Друга Солуњанима 2,15 позива је да се држи предања која је научила апостолском речју или посланицом. Еванђеоско разумевање Писма не треба да ублажава ове изјаве.
Ауторитет поруке није зависио од тога да ли ју је Павле записао мастилом. И у усменом поучавању био је опуномоћени апостол. Ипак, пресудна је назнака порекла: Солуњани треба да сачувају оно што су научили од нас. Текст не ставља свако касније црквено предање на исти ниво само због његове старости.
Ту почиње права расправа. Како се нека каснија изјава може препознати као исто апостолско учење? Која сведочанства доказују њено преношење? И какав је њен однос према апостолској речи која постоји у писаном облику?
2. Конкретан пробни случај: „онај који задржава“
У 2. Солуњанима 2,5 Павле подсећа на своје усмено поучавање. Првобитни читаоци знају шта, односно ко задржава откривање безаконика (2,6–7). Нама у посланици недостаје једнако изричита идентификација. Зато до данас постоји више тумачења.
Ово је поучан случај. Заиста је постојало усмено објашњење на које се Павле позива. Његово постојање није спорно. Теже је доказати да нам је његов тачан садржај ван посланице недвосмислено сачуван.
Сликовито поређење
Писмо помиње: „Сећаш се на кога сам тиме мислио.“ Каснији читаоци тако знају да је постојало раније објашњење. Тиме још не знају његов садржај. Упућивање на предање још није само предање.
3. Шта Златоусти и Августин заиста кажу
Јован Златоусти у својој четвртој беседи о Другој посланици Солуњанима наводи два тумачења: благодат Духа и Римско царство. Предност даје другом и објашњава зашто је Павле могао политички опрезно да се изрази. Његово излагање, дакле, сведочи о раној расправи о тумачењу; оно не износи једноставно недвосмислен одговор који су сви прихватили. Златоусти, Беседа 4 о 2. Солуњанима.
Августин је у О држави Божјој 20,19 нарочито отворен. Признаје да не зна тачан смисао нејасне формулације и излаже различите претпоставке. Тумачење које се односи на Римско царство сматра прихватљивим. Приписивати му једноставну тврдњу „Сатана је онај који задржава“ не преноси исправно овај одломак. Августин, О држави Божјој, књига 20, поглавље 19.
Ова сведочанства су драгоцена управо зато што показују границе знања својих аутора. Позивање на црквене оце не замењује проверу извора. Морамо разликовати да ли аутор описује сопствено уверење, туђе тумачење или своје незнање.
4. Која католичка тврдња се тиме уопште проверава?
Поштена критика мора мерити католичко становиште његовим сопственим меродавним текстовима. Dei Verbum 9–10 описује Писмо и свето предање као тесно повезано преношење исте Божје речи; обавезујуће тумачење приписује се црквеном учитељству. Учитељство треба да служи речи. Тиме се не тврди да је сваки црквени отац непогрешив у сваком појединачном тумачењу. Dei Verbum 9–10.
Зато би закључак био прејак: „Постојала су различита тумачења онога који задржава; према томе, целокупно католичко учење о предању је оповргнуто.“ Такав закључак захтева додатне премисе. Појединачна егзегетска неслагања већ сама по себи не оповргавају сваки облик црквеног предања.
Али овај случај погађа једну снажнију тврдњу која се повремено износи: представу да нам пуко позивање на усмено апостолско учење данас аутоматски обезбеђује недвосмислен одговор на свако с њим повезано питање. Управо тај аутоматски поступак не функционише. Морају се показати конкретан садржај и његово поуздано преношење.
Три питања за тврдњу о предању
Порекло: Који докази повезују дотично учење са апостолима?
Истоветност: Да ли је још реч о истој изјави или о каснијем тумачењу и развоју?
Ауторитет: Зашто управо ово преношење данас треба да важи као обавезујућа Божја реч?
5. Шта Sola Scriptura овде смислено значи
Становиште везано за Писмо не мора предање третирати као безвредно. Библију не примамо без историје и не читамо је као први хришћани свих времена. Стара тумачења, исповедања вере и историја канона могу обогатити наше разумевање и открити наше слепе тачке.
Пресудна разлика је, напротив, следећа: предање је важно сведочанство, али самим својим постојањем још није непогрешива норма. Свако учење које се истиче мора дозволити проверу према апостолском сведочанству. Старост, раширеност и институционална сагласност могу бити историјске индиције; оне не замењују проверу садржаја и порекла.
Овај захтев упућен је и еванђеоским хришћанима. Познато тумачење не постаје непогрешиво зато што га заступа наш омиљени проповедник или наша сопствена традиција. Ко католичке тврдње мери изворима, мора исто мерило применити на себе.
6. Оштрија критика је прецизнија критика
Случај онога који задржава допушта ограничен, али важан закључак: не може се свако усмено апостолско објашњење данас реконструисати са једнаком сигурношћу. Зато сама 2. Солуњанима 2,15 није довољна као доказ апостолског порекла неког одређеног каснијег учења.
Апостолско предање поштујемо тако што прецизно проверавамо шта је заиста апостолско.
Тако расправа остаје објективна и истовремено захтевна. Она се одриче нетачних приписивања и поставља снажније питање: Које конкретно образложење носи конкретну претензију на ауторитет?
Напомена о изворима за прераду
Ранија верзија мешала је мишљење једног савременог коментара са патристичким становиштима и приписивала Августину идентификацију која у том облику није потврђена. То приписивање је овде исправљено. Меродавна су изворна дела, односно званични документи, до којих воде горе наведене директне везе. Библијски текстови: 1. Солуњанима 2,13; 2. Солуњанима 2,1–15; Дела апостолска 17,11.