Исус дарује вечни живот. Истовремено, Нови завет позива хришћане на верност, истрајност и будност. Како ове изјаве иду заједно, а да дар не постане плата за учинак?
Носећа разлика
Вечни живот се прима; проживљена верност се оцењује. Сигурност спасења почива на Христу и његовом обећању. Наше одлуке ипак остају значајне: за друге људе, за наш духовни живот и за полагање рачуна пред нашим Господом.
1. Извесност почиње Христовим обећањем
Исус у Јовану 5,24 изјављује да верујући има вечни живот и да је прешао из смрти у живот. Јован 6,37–40 повезује прихватање онога који му долази са његовим задатком да сачува оне који су му поверени и васкрсне их у последњи дан. Јован 10,27–29 наглашава заштиту његових оваца.
Тумачење Free Grace које се овде заступа узима ова обећања као основу сигурности спасења. Верник вечни живот не мора ни заслужити каснијим делима нити сачувати минималном количином духовног успеха. У средишту је поузданост Спаситеља.
Хришћани који ове текстове другачије повезују са местима упозорења тиме не желе нужно да оспоре Исусову верност. Поштена расправа проверава њихово тумачење, а да им пребрзо не приписује да од Исуса праве грешника. Теолошки спор таквим оптужбама не постаје јаснији.
2. Шта значи „награда у трци“?
Павле у 1. Коринћанима 9,24–27 користи слику спортског такмичења. Говори о усмерености ка циљу, самосавлађивању и награди. Контекст је његова служба јеванђељу: одриче се оправданих права да би придобио људе (9,19–23).
Из перспективе Free Grace, слика описује одговоран живот некога ко већ верује и могућност да се у служби не покаже ваљаним. Грчка реч adokimos у стиху 27 означава нешто, односно некога ко не прође проверу. На коју се последицу мисли, мора се објаснити из контекста; реч не значи аутоматски „осуђен на пакао“.
Ни слика такмичења не сме се претерано растезати. То што у земаљској трци само један побеђује треба да илуструје одлучност тркача. Павле тиме не учи да само један хришћанин може бити награђен или спасен. Аналогија преноси своју тачку поређења, а не нужно сваку појединост слике.
Дар и награда
Ко детету поклони дом, ипак може уважавати његов труд и исправљати његово понашање. Признање његове верности није купопродајна цена његове припадности. И ова илустрација има границе; библијска основа разликовања налази се нарочито у Ефесцима 2,8–10 и 1. Коринћанима 3,11–15.
3. Божја оцена је више од додатка
Прва Коринћанима 3 разликује постављени темељ, Исуса Христа, и дело изграђено на њему. Дело може опстати или изгорети. Павле изричито може говорити о човеку чије дело пропада, а који сам ипак бива спасен (3,15). Текст тиме разликује спасење и губитак.
Друга Коринћанима 5,10 подсећа на откривање нашег живота пред Христовим судом. Из тих изјава не следи равнодушност према злу. Благодат отвара живот одговорности. Поред тога, награда није значајна само за јавно успешне хришћане; Бог познаје и скривену службу и мотиве срца (1Кор 4,5).
Ипак, не треба свако упозорење пребрзо објашњавати тачно одређеним „степеном награде“. Неки текстови наводе конкретне земаљске последице, други будућу оцену. Свака изјава најпре мора бити схваћена у сопственом контексту.
4. Могу ли верници тешко застрањивати?
Посланице упозоравају стварне заједнице на завођење. Павле се боји да би Коринћани могли бити одвраћени од чистоте према Христу и прихватити другог Исуса или друго јеванђеље (2Кор 11,3–4). Друга Петрова 1,8–9 описује духовну неплодност и заборав очишћења од ранијих грехова.
Таква упозорења говоре против представе да хришћанин начелно не може далеко скренути с правог пута морално или у учењу. Према гледишту које се овде заступа, неуспех верника може бити тежак, а да Христов дар тиме накнадно не буде поништен. Одговарајући одговор су обраћење, исправка и обновљена зависност од Христа.
Ипак, код конкретне особе не познајемо цело срце и целу историју. Некадашња служба, јавно исповедање или касније удаљавање не дозвољавају нам непогрешиву дијагнозу њеног новорођења. Можемо оцењивати изјаве и поступке, а да не тврдимо какав је скривени статус спасења именом наведеног човека.
5. „Нису били од нас“ — шта каже 1. Јованова 2,19
Јован у 2,18–23 говори о одређеним противницима који поричу да је Исус Христос и однос Оца и Сина. Њихов одлазак показује да не припадају апостолски посведоченој истини. Ова конкретна христолошка расправа не сме се прескочити.
У тумачењу Free Grace „од нас“ може нарочито наглашавати припадност апостолском заједништву и учењу; за то је значајно и разликовање између „ми“ и „ви“ у посланици (1,1–3; 4,4–6). Други изјаву истовремено разумеју као откривање одсуства новорођења. У сваком случају, стих није позив да се свака животна криза и свака промена заједнице оцењује истом формулом.
Да ли су описани учитељи првобитно потицали из одређене палестинске заједнице, текст не каже. Зато таква реконструкција не сме постати носећи доказ.
6. „Ко истраје до краја, биће спасен“
Код речи „спасти“ важно питање гласи: Од чега и за шта? Реч у Новом завету може означавати спасавање из телесне опасности, исцељење или вечно спасење. Ова ширина значења није дозвола да изаберемо оно које нам највише одговара. Контекст мора одлучити.
Матеј 24,13 стоји у говору о прогонству, завођењу и крају. Стих 22 изричито говори о преживљавању с обзиром на скраћене дане. Зато неки тумачи Free Grace стих 13 разумеју као обећање очувања кроз невољу последњих времена. Ово читање има конкретно упориште у поглављу.
Оно истовремено мора узети у обзир стих 9, који говори и о убијеним ученицима. Из тога произлази ограничење: не смемо формулисати општу гаранцију да ће сваки веран хришћанин телесно преживети свако прогонство. Други тумачи спасење у стиху 13 разумеју шире као коначно очување. На питање, дакле, треба одговорити на основу целог говора, а не изолованим изједначавањем речи.
Зашто уопште истрајавати?
Зато што је Христос достојан наше верности и зато што неверност наноси штету. Сигурност спасења одузима нам страх да морамо заслужити Божји дар. Она нам не одузима позив да волимо, одупиремо се искушењима и својим животом служимо другима.
7. Извесност која ослобађа за живот
Ко непрестано мери сопствени духовни учинак, може изгубити из вида на кога је усмерена његова вера. Ко говори само о сигурности спасења, пак, може пречути позив на следовање Христу. Нови завет повезује чврсто Христово обећање са конкретном опоменом.
Служим Христу зато што му припадам. Не морам тек својом службом да му доказујем да сме да ме спасе.
Зато можемо слободно доћи Христу, признати грех, прихватити помоћ и поново бити послушни. Извесност и будност стоје заједно: он је веран и наш живот пред њим је важан.
Библијски текстови за даље размишљање
Јован 5,24; 6,37–40; 10,27–29; Ефесцима 2,8–10; 1. Коринћанима 3,11–15; 4,5; 9,19–27; 2. Коринћанима 5,10; 11,3–4; 1. Јованова 2,18–23; Матеј 24,9–22.