Бог је бесмртан. Исус је Бог. Исус је умро на крсту. Зар то није противречност? Одговор захтева разликовање које води у само средиште хришћанске вере: Ко је Исус — и у којој природи подноси смрт?
Хришћански одговор
На крсту је очовечени Син Божји заиста умро као човек. Његова божанска природа није престала ни да постоји ни да буде божанска. Али за нас није умро ни човек одвојен од Сина.
1. Озбиљно схватити оправдано питање
Питање „Како Бог може да умре?“ може садржати стварни приговор: ако бесмртност припада божанској суштини, изјава о Исусовој смрти изгледа као да противречи његовом божанству. Зато није довољно питања паушално одбацити као неаргументована. Треба да разоткријемо и проверимо могућу противречност.
Формална противречност постојала би када бисмо тврдили да је Исус у истом погледу смртан и бесмртан. Хришћанско учење тврди нешто друго: вечни Син узима потпуну људску природу, не одричући се свог божанства. Као човек може да пати и умре; по својој божанској суштини остаје живи Бог.
2. Једна личност, две природе
Под „личношћу“ овде питамо за делатно и страдално Ко. Под „природом“ питамо за Шта: божанско или људско биће. Исус није сарадња између божанске личности и људске личности која стоји поред ње. Један Син је истинити Бог и истинити човек.
Јован 1,1–3 описује Реч као божанску и као учесника у стварању; стих 14 изјављује да је та Реч постала тело. Филипљанима 2,6–8 повезује узвишени положај Христа са његовим понижењем до смрти. Јеврејима 2,14–17 наглашава да је узео тело и крв да би се заузео за људе.
Два прецизна питања
Ко је умро? Исус Христос, вечни Син који је постао човек.
Како је могао да умре? У својој стварној људској природи, са стварним људским телом и људским животом.
Ово појмовно разликовање није потпуно објашњење тајне очовечења. Али показује зашто те изјаве не потврђују и не поричу исто стање ствари истовремено. Ко жели да оповргне учење, мора се суочити са овом стварном тврдњом.
3. Његова смрт није била пуки привид
То што божанска природа није уништена не чини Исусово страдање нестварним. Нови завет говори о његовој смрти, сахрани и васкрсењу (1Кор 15,3–4). Исус није само глумио људску слабост. Заиста је на себе узео нашу смртност.
Смрт притом не значи да је Син као личност престао да постоји. Лука 23,46 описује предавање његовог духа Оцу. Зато хришћанско учење може говорити о стварној смрти Сина, а да не тврди привремено непостојање Бога или крај Тројства.
Ни Отац није умро на крсту. Отац шаље Сина; Син предаје себе. Божје јединство не укида разликовање личности. Ова прецизност штити и стварност крста и исповедање тројединог Бога.
4. Зашто та једна смрт може користити другима?
Псалам 49,8–10 описује немоћ обичних људи да једни друге откупе од смрти. Новац и људска моћ нису довољни. Сам псалам на крају усмерава наду ка Божјем избављењу (49,16). Из тога не следи да Бог не може послати Спаситеља или сам деловати у очовечењу.
Римљанима 5,12–19 развија мисао о заступништву: као што је Адамов поступак имао последице за многе, тако Христова послушност доноси спасење. Поређење не објашњава свако питање о помирењу, али показује да дејство једне личности није нужно ограничено на њу саму.
Јеврејима 10,5–14 наглашава телесно, једнократно Христово предавање и његову делотворност. Жртва није довољна зато што бисмо одређену количину патње могли математички обрачунати са одређеном количином грехова. Пресудни су Божја спасоносна воља, личност Сина и његово савршено предавање. Он се добровољно и без сопствене кривице заузима за грешнике.
„Онда је ипак умро само човек?“
Реч „само“ мења тврдњу. Исус је умро људском смрћу; из тога не следи да је онај који умире био само људска личност без божанског идентитета. Начин на који неко нешто доживљава не исцрпљује питање ко је тај неко.
5. Јасно формулисати приговор заступништву
Још један приговор гласи да нико не сме носити туђу кривицу. Овде треба разликовати лично починилаштво и добровољно преузимање последица туђе кривице. Исус не постаје починилац наших грехова. Према новозаветном сведочанству, он предаје себе за нас (1Петр 2,24; 3,18).
Тиме морална питања о праведности и заступништву нису решена, али су прецизније постављена. Крст у хришћанском схватању није кажњавање неумешаног трећег лица против његове воље. Син делује у јединству са Оцем и добровољно даје свој живот (Јн 10,17–18).
У разговору са муслиманима треба да објаснимо ово хришћанско разумевање и истовремено саслушамо њихове стварне приговоре. Не би био одржив доказ када бисмо из куранске реченице о ношењу туђег терета само игром речи извели сагласност са хришћанским учењем о помирењу. Оба текста морају се читати у сопственом контексту.
6. Зашто прецизан одговор пружа утеху
На крсту није ни далеки Бог који људску патњу само посматра, нити пуки човек који треба да нас избави сопственом снагом. Син Божји нам се приближио у стварном човештву. Управо зато Јеврејима 4,14–16 може позвати на слободно поверење у њега.
Син није само дотакао нашу људскост. Он ју је примио и за нас отишао до смрти.
Библијске и појмовне основе
Јован 1,1–14; 10,17–18; Филипљанима 2,6–11; Јеврејима 2,14–17; 4,14–16; 10,5–14; Римљанима 5,12–19; 1. Петрова 3,18. О класичном разликовању једне личности и две природе видети и сажетак Халкидонског исповедања у Компендијуму Катихизиса, питања 87–89. Ова референца служи појмовном приказу, а не преузимању свих тамо заступљених учења.