„Само Писмо доводи до све нових подела. Обавезујуће учитељство, насупрот томе, ствара јединство.“ Овај аргумент на први поглед делује уверљиво. Али шта се притом пореди — и шта би уочено јединство заиста доказало?
Пресудно питање
Јединство је драгоцено, али само јединство још не доказује истину. Морамо разликовати заједничку организацију, сагласно учење и заједништво у вери. Тек тада се може смислено питати о последицама правила вере.
1. Шта тврди „само Писмо“
Sola Scriptura у својој суштинској сржи значи да је Свето писмо највиша, обавезујућа норма за хришћанско учење. То не значи да је сваки читалац непогрешив, да тумачење не захтева рад или да су учитељи, исповедања вере и црквена историја сувишни.
Зато заједница може имати уређено учење, одговорно вођство и јасна исповедања вере, а да их не изједначава са ауторитетом Писма. Разлика лежи у њиховој подложности исправљању: и предато тумачење мора дозволити проверу према библијском сведочанству.
Захтев „Свако сме веровати шта хоће“ заиста би био слаб темељ за обавезујуће заједништво. Али он није истоветан тежњи да заједно стојимо под Божјом речју.
2. Три значења јединства
Организационо јединство: Људи припадају истој институцији и признају заједничке управљачке структуре.
Јединство у учењу: Слажу се у одређеним исказима о Богу, Христу и спасењу.
Духовно заједништво: Односе се једни према другима као људи који припадају Христу и заједно служе из те вере.
Ови облици јединства су повезани, али се не поклапају једноставно. Заједничка организација може садржати унутрашње сукобе око учења. Насупрот томе, хришћани из различитих савеза заједница могу се слагати у суштинским питањима вере и сарађивати.
Ко тврди да одређено правило вере доноси „више јединства“, зато мора објаснити на које јединство мисли и како га утврђује. Број назива организација за то није довољан.
3. Зашто је поређење често погрешно постављено
Методолошки је проблематично поредити једну цркву са свим протестантским организацијама широм света и из њиховог различитог броја непосредно изводити истинитост неког правила вере. Политичка историја, језик, географска раздвојеност, схватање цркве и питања учења могу, свако за себе, допринети настанку самосталних савеза.
Исто тако не помаже произвољно изабрана супротна листа. Ко пореди пет нарочито сличних еванђеоских заједница са пет веома различитих верских заједница, није спровео репрезентативно истраживање. Резултат тада већ зависи од избора.
Често навођени велики бројеви деноминација, осим тога, захтевају дефиницију: Да ли се правно самосталне националне организације броје више пута? Да ли је реч о црквама, заједницама или системима учења? Које групе се убрајају у протестантизам? Без ових података број више импресионира него што објашњава.
Једноставан пример
Две заједнице могу бити организационо раздвојене и сагласне у јеванђељу. Два члана исте организације могу потпуно различито мислити о васкрсењу. Зато организационе границе нису поуздано мерило сваког облика јединства у вери.
4. Зар учитељство не ствара стварно јединство?
Да, заједнички учитељски ауторитет може подстицати институционално јединство и јединство у учењу. Еванђеоска критика то треба да призна. Осим тога, католичко становиште не треба описивати као да свака изјава сваког носиоца службе важи као непогрешива. Његове стварне претензије морају се проверити на основу његових сопствених доктринарних текстова.
Међутим, такво полагање права на ауторитет не окончава свако питање сазнања. Остаје да се разјасни зашто је управо тај ауторитет божански опуномоћен, шта је обавезујуће учио и како треба тумачити његове изјаве. Питање тумачења, дакле, не нестаје; оно се додатно тиче и текстова учитељства.
Ни из тога не следи да је учитељство бескорисно. То само показује границу аргумента: поступак којим заједница решава спор већ сам по себи није доказ да су његове одлуке непогрешиво истините. Способност одлучивања и истина различита су својства.
5. Шта о другим хришћанима морамо исправно рећи
Римокатоличка црква хришћане изван свог пуног видљивог заједништва изричито признаје као браћу, под претпоставкама наведеним у њеном учењу. Unitatis redintegratio 3 истовремено говори о постојећим доктринарним и црквеним поделама. Зато би паушална тврдња да католици начелно не могу признати друге хришћане као браћу и сестре била нетачна. Unitatis redintegratio 3.
Исто тако, веома различите верске заједнице не треба трпати заједно само под етикетом „Библија плус непогрешив тумач“. Њихове представе о откривењу, ауторитету и тумачењу разликују се. Када критикујемо конкретну претензију, морамо је конкретно приказати.
Ова прецизност не значи да разлике у учењу о спасењу постају небитне. Управо зато што је јеванђеље важно, треба да поредимо стварна учења, а не да се боримо против упрошћених заменских становишта.
6. Сопствено искуство — драгоцено, али није статистички доказ
У првобитном прилогу указао сам на своје проповедничке службе у различитим еванђеоским и слободним црквеним заједницама: између осталог у братским заједницама, код баптиста, у пентекостним заједницама, слободним еванђеоским заједницама и код менонита. Такви сусрети омогућавају искуство да организационе границе не спречавају свако заједништво у Христу.
Али ово искуство није потпуно истраживање свих заједница. И међу евангеликалима постоје болне поделе, непомирљивост и олако повлачење граница. Начело Писма није оправдање за то. Ко се позива на Библију, мора се суочити и са њеним опоменама на понизност, стрпљење и љубав (Еф 4,1–6).
7. Снажнији разговор
Пресудно питање не гласи само: Ко има најмање организационих огранака? Него: Који ауторитет је Христос дао својој цркви, како препознајемо њено обавезујуће учење и како му заједно остајемо верни?
Исус у Јовану 17 повезује јединство својих ученика са истином. Павле позива на једнодушност, а да истину јеванђеља не претвара у предмет преговарања. Зато јединство не треба куповати ни произвољним тумачењем ни непровереним потчињавањем људској претензији.
Заједничко слушање Писма захтева више од права на сопствено мишљење: захтева спремност да нас Божја реч исправи.
За читање
Јован 17,17–23; Ефесцима 4,1–16; Дела апостолска 17,11; 2. Тимотеју 3,14–17. О католичком самопредстављању: Dei Verbum 9–10 и горе повезани декрет о екуменизму.