Ако се вечни живот прима само вером, какав онда значај имају послушност, раст и истрајност? Разговору о слободној благодати потребни су јасни појмови — и храброст да се озбиљно узму и најснажнији приговори.
Средишња разлика
Посвећење је Божја воља за његову децу. Оно није купопродајна цена њиховог усиновљења. Перспектива Free Grace повезује поузданост обећања спасења са стварном одговорношћу верника. Управо зато што нас је Христос прихватио, наш живот пред њим је важан.
1. Шта Free Grace заправо тврди?
Полазиште су Исусова обећања: ко верује у њега, има вечни живот (Јн 5,24; 6,47). Павле разликује спасење благодаћу кроз веру од дела као његовог основа и непосредно затим говори о добрим делима за која нас је Бог створио (Еф 2,8–10). Дар и његов циљ припадају једно другом, а да циљ не постаје накнадни услов за улазак.
Зато Free Grace не значи ни да је грех безопасан ни да хришћанин не мора бити послушан Христу. Становиште које се овде заступа гласи: извесност вечног живота почива на Христу и његовом обећању. Она се не чини зависном од тога да ли човек касније достиже одређену меру послушности или до краја живота може показати препознатљив биланс успеха.
То истовремено треба разликовати од пуког верског чина. Подизање руке, понављање молитве или припадност заједници не спасавају сами по себи. Пресудна је вера у Исуса Христа. Пошто срца не познајемо непогрешиво, ни заједница не сме од обреда направити непогрешиву потврду новорођења.
2. Најснажнији приговор: Зар нови живот заиста не мења?
Приговор заслужује поштен приказ: ако Бог ствара нови живот, даје свог Духа и обнавља срце, зар та промена не би морала донети и плод? Зато се текстови попут Језекиља 36,26–27 и Филипљанима 1,6 разумеју као обећања обнове коју Бог производи и која је на крају истрајна. Ко тако аргументује, обично не тврди да хришћани одмах постају безгрешни.
Зато одговор Free Grace не треба да оповргава захтев за апсолутном безгрешношћу који саговорник уопште не поставља. Он полази од другог питања: гарантује ли дар живота одређену, за нас препознатљиву меру трајног плода која треба да служи као пробни камен спасења? Или Бог отвара и утемељује нови живот чије практично развијање ипак могу ометати отпор, тромост и тешке странпутице?
Језекиљево обећање стоји у контексту Божје обнове и сабирања Израела. Његова веза са новим савезом теолошки је важна. Али оно само по себи не пружа скалу на основу које бисмо могли поуздано очитати новорођење појединих људи. Филипљанима 1,6 стоји у личном одељку захвалности и молитве за заједницу и њено учешће у јеванђељу. Павлово поуздање не сме се без даљег образложења претворити у општу дијагностичку формулу за сваки животни пут.
Наше уверење је: Бог заиста делује. Зато је раст могућ и заповеђен. Али управо конкретне опомене верницима показују да њихово понашање не смемо једноставно изједначити са идеалом њиховог новог идентитета.
3. Шта 2. Петрова 1 каже о духовном застоју
Петар почиње Божјим даром: његова божанска сила дала је предуслове за живот и побожност (2Петр 1,3–4). Затим следи позив да ревносно развијамо врлину, знање, самосавлађивање, истрајност, побожност и љубав (1,5–7). Божје снабдевање и људска одговорност непосредно се повезују.
Нарочито је поучан стих 9: ко нема те особине, кратковид је и заборавио је очишћење од својих ранијих грехова. Петар овде не каже једноставно: „Код овог човека никада није било очишћења.“ Управо сећање на примљено очишћење постаје полазиште опомене. Духовна неплодност противречи ономе што је Бог учинио.
Стих 10 позива да утврдимо позив и избор; стих 11 описује богато дарован улазак у вечно царство. У нашем тумачењу реч је о потврђивању и развијању позива у проживљеном животу и о с тим повезаном показивању верности. Друга тумачења овде снажније виде потврду стварног новорођења. Зато спорну тачку треба обрадити на самом тексту: у каквом су односу већ поменуто очишћење, садашњи неуспех и будућа нада?
Одржати аргумент ваљаним
Само из чињенице да су хришћани позвани на раст још не следи да Бог никада не гарантује њихов раст. Заповест може бити и средство којим Бог достиже свој циљ. Зато су за становиште Free Grace пресудне описане могућности неуспеха и конкретне последице — а не пуко постојање императива.
4. „Исус је Господ“ — исповедање и начин живота
Христово господство не зависи од тога да ли га примерено признајемо. Он има ауторитет. Када смо му непослушни, он тиме не постаје мање Господ; напротив, ми се понашамо супротно његовом господству. То објашњава зашто Исус може питати људе зашто га зову „Господе“, а истовремено не чине оно што каже (Лк 6,46).
Слика градње куће која следи (6,47–49) показује разлику између слушања и чињења. Ко слуша Исусове речи и извршава их, гради на чврстом темељу. Ко само слуша, незаштићен је изложен потресу. Текст подстиче практичну послушност. Не треба га ни ублажавати у безначајан животни савет ни без образложења претварати у детаљну формулу о губитку новорођења.
Слично аргументује Колошанима 3: пошто су верници васкрснути са Христом и њихов живот је код њега заштићен, треба да умртве земаљско (3,1–5). Нови идентитет утемељује позив. Павле не каже: сачекајте да видите да ли ваш учинак доказује да уопште припадате Христу. Позива их да живе у складу са својом припадношћу.
5. Могу ли хришћани веома тешко грешити?
Посланице Коринћанима одговарају на ово питање потресно јасно. Павле мора да кори заједницу због свађе, самоуздизања и тешког сексуалног греха. У 1. Коринћанима 5,1–5 он строгу црквену дисциплину повезује са циљем да дух дотичног буде спасен у дан Господњи. Не умањује тежину понашања, а случај ипак не третира само као доказ да дотични никада није ни могао бити хришћанин.
Важна је и 1. Коринћанима 11,27–32. Павле говори о озбиљним последицама недостојног односа према вечери, све до болести и смрти. Истовремено, Божје карање разликује од осуде са светом. То није благодат без последица. То је болна стварност очинске исправке.
Поред тога, 1. Коринћанима 3,11–15 разликује опстајање или сагоревање дела од спасења особе. Непосредни контекст тиче се изградње заједнице. Зато из ове слике не треба ишчитавати сваку замисливу животну причу. Ипак, разликовање спасења и губитка које је изречено у тексту остаје.
Ако сам ипак спасен — зашто не бих грешио?
Зато што грех противречи Богу, повређује људе, разара заједништво и оштећује наш сопствени живот. Ко љубав сматра разумном само под претњом вечне осуде, потцењује значај љубави. Божје прихватање је разлог за захвалност и обраћење, а не позив да злоупотребимо његово поверење.
6. Зашто аргумент са минутима није довољан
Понекад се овако аргументује: хришћанин може бити непослушан један минут; онда и један сат, један месец и коначно читав живот. Као логички доказ, ово појачавање је пребрзо. Из могућности кратког стања не следи аутоматски његово неограничено трајање. Неко може задржати дах неколико минута; из тога не следи да то може произвољно дуго.
Зато се на основу Писма и његових упозорења мора образложити да ли верник може дуго остати окорео или се чак јавно удаљити од вере. Друга Тимотеју 2,11–13 повезује озбиљне речи о одрицању са Божјом трајном верношћу; како те изјаве иду заједно, захтева пажљиво тумачење. Реторички прелаз са „кратко“ на „заувек“ не може заменити овај рад.
Наша извесност ионако не почива на томе да можемо коначно оценити сваку замисливу граничну биографију. Она почива на Христовом обећању. О видљиво разорном понашању можемо и морамо судити; цело човеково срце остаје познато Богу.
7. Разликовати спасење и следовање Христу, а не раздвајати их
Исус у Луки 14,25–33 говори о цени учеништва. Следовање Христу може довести у питање везе, имовину и личну сигурност. Дар вечног живота и та цена нису истоветни: дар се прима; следовање се живи. Али из тога не смеју настати две моралне класе, од којих би једна била позвана на љубав, а другој било изричито дозвољено да је се одрекне.
Сваки хришћанин позван је да следи Христа. Поред тога, реч „ученик“ у Новом завету користи се различито у зависности од контекста: као ознака следбеника, оних који уче, а и уопштено хришћана. Зато није добар метод свако појављивање аутоматски сврстати у круту табелу са две класе.
Сигурност спасења може подићи притиснутог човека: Христос је довољан. Иста благодат може пробудити равнодушног човека: твој живот припада добром Господу и има тежину. Обоје је потребно. Учење о благодати не постаје снажније умањивањем упозорења; постаје снажније када упозорења озбиљно схвати на њиховом месту.
Питање посвећења не гласи: Како да себе учиним Божјим дететом? Оно гласи: Како да живим као његово дете у сили и одговорности које ми је дао?
За лично проучавање
Јован 5,24; 6,47; Ефесцима 2,8–10; Језекиљ 36,22–28; Филипљанима 1,3–11; 2. Петрова 1,3–11; Лука 6,46–49; 14,25–33; Колошанима 3,1–17; 1. Коринћанима 3,5–15; 5,1–5; 11,27–32; 2. Тимотеју 2,11–13. Тумачење Free Grace које се овде заступа друге хришћанске традиције на више места оцењују другачије; заједнички пробни камен остаје контекст дотичног текста.